Delo

КРИЖАНПИЕВА ПОЛИТПКА 213 како множина тнтула обично крије немоћ (као нпр. у ситних немачких владаочића. отр. 338—339.) или је пак производ необразовања и глупости (као што је то нпр. случај код источних иарода, чији се владари називају: браћом сунца, земним боговима и царевима царева. 344.). Сваки народ треба за своје владаре и чинове да узима називе из народног језика свога1) Даља су сујета, велп он, још и : грбови и ордени. Човек ако и што вреди, вреди само по властитим заслугама и спос >пностима а не по прецима својим (бабама и додовима, 379.), као ни по датим му титулама и декорацијама. Немачки владаочићи, пошто су вели изгубили сву силу и сав уплив свој, мислили су да ћеганајбоље накнадити «сујетним каваљерским титулама“ (378.) За инглески закон о властеоској аримогенитури вели да, и ако у приватним Фамилијарним односима може и користан бити, у општем друштвеном интересу je несумњиво штетан и неправедан. (376.) Руга се даље бесмисленој установи каваљерства «златнога руна“ а нарочито инглескоме ордену ((некакве, вели, женске подвезице", установљеном поводом неке игранке, на којој је краљици подвезица спала била, са том приликом импровизованом Француском девизом : Honni soit qni mal у pense! коју је, вели, с особитом благодарношћу примио и сам Владислав краљ пољски ! (388—389.) Сви закони и све установе у држави морају служити оиштој а никако иојединачној или сталешкој користи То је а.1Фа и омега Крижанићеве политике. Као врховно начело државне политике у опште, оно је у теорији тек у новије доба доследно изведено, а у животу није на жалост још ни дан дањи кроз све гране практичке државне политике проведено. Крижанић међу тим с њиме и отпочиње и завршује политику своју. С тога ми налазимо, да се свеколико досадашње излагање Крижанићеве Политике даје у целини најверније окарактерисати и најдостојније завршити опет овим његовим властитим рсчнма : «Сви закони и све уредбе државне дужне су тежити оиштему добру и не сме у земљи бити ни једнога закона, *i Том ирцдиком он замера Русима, што своју земл.у по грчкч зову „Роспли у место Русија (344.) н прпмећује, како је словенским језиком правилније писати: „По iJoo/cieM милости* него ли „Poo/cieio лилосгш* (359.). Ту он поново замера п српским вдадарпма, што се зваху грчким именпма: архонта u деспота или чак u немачкпм херцег, у место својега народнога назива: кнез. (348. и 381)