Delo

234 Д Е Л 0 лологије, која се у то доба особито негопала у Немачкој. Бавио се грчким језиком, у то време са свим у Аустрији занемареним, и посгао је у мају 1816. дописним чланом великовојводског друштва латиниста. У Јени се упознао с целим духом модерног немачког романтисма, који је продирао и на поље политичко и научко, и са слободоумним погледима, који су се ширили у университетима немачким после разочарења ратова за ослобођење. 1817, врати се из Јене у своју домовину. Ири повратку свратио је у Липиску, где је имао прилику гледати уобичајену «magisterbackerei“, т.ј. хрпимично извршивање промоције за доктора, какво у мањим университетима ни]е у обичају. Овде је походио славнога класичнога Филолога ГотФрида Хермана, да с њиме проговори о метрици којом се бавио у Јени. радећн усрдно о томе да класичну прозодију пренесе у чешки језик. Одавде се упутио у Праг, где се лично упознао с Добровским, с Ханком, с Јунгманом, с Неједлим, с ботаничаром Преслом и др. Али му се не свидеше прашки кругови са својим ситничарским препиркама и узајамним подозревањем, а особито је омрзнуо цензоре назови Чехе, који су највише удили чешкој књижевности. У јуну месецу отпутовао је из Прага у Пожун, где се први пут лично састао с Палацким и код њега десет дана провео. 17. јула отпутовао је у своју домовину и провео је цело лето у Кобеларову. У октобру 1817. вратио се опег у Пожун, где је приммо место васпитача код племеиитог внцежупана Кашпара Кубињи-а. И ако је услед свога иоложаја ушао у више друштвене кругове, ипак му је било најмилије општење са Палацким. Дружио се и с професорима ножунским особито са Шререм. Ирема Паљковићу, који је за своју катедру слабо марио, био је нерасположен ; а кад је његов речник угледао света, тужио се у својим писмима из Новога Сада Палацкоме и Колару на саблажњиве речи и изразе, прикупљене у њему с толиком марљивошћу. Друговао је и с Бенедиктием, на кога се тек 1834. Колару тужио, да је охладнео, пишући о њему : «Пре свога одласка из Новога Сада писао сам Бенедиктиу, такође из Прага већ два пута, али ми није одговорио. Држим, да се, ноставши мађарским немегием (племићем) са свим одрекао Словенства и Словена. 0 tempora, о mores \ “ ШаФариково ватрено родољубље увећавало је његову ревност у тегобном