Delo

ПАВЛЕ ЈОСИФ ШАФАРИК 235 иаучном раду. Највише се бавио језицпма, исторнјом, земљописом и природоматематичким наукама. Зими (1818.) увео је и Паиацкога у астрономију. Кад је једном Палацки прочитао ШаФарику своју расираву о чешкој прозоднји, а ШаФарик опет њему своје студије о истом предмету, којим се још у Јени бавно, одлучише, да ово дело заједнички издаду. Дело ово изишло је 1818. под насловом : „Pocatkove českćho bdsnictvi obzvlašte prosodie." Успех je био сјајан ; стара класична прозодија одржи победу у чешкој књижевности. Шафарику су још у Пожуну иуђене више нута проФесуре на евангеличким заводима у северној Угарској, али разуздани и протпвусловенски правац у њима, тако му je био гнусан, да се није могао одлучити, да коју од њих прими. Радо би био отишао у Чешку, алн му сметаше вера, јер су у то доба ван Угарске само католици могли заузимати места у државној служби. На скоро се отвори младоме иисцу нови нут, који га одведе на место врло часно и врло иодесно за развнтак његових студија. Патронат новоосноване православне српске гимназије у Новом Саду расписао је конкурс на мссто проФесора б. разреда и у исти мах управптеља гога завода. У мају 1819. јавио је ШаФарпку, председнпк патроната, епископ Гедеон Петровпћ, да је он између свију кандидата изабран за директора, и позвао га. да до октобра исте годнне буде на овој дужности. Тежак му је бпо растанак с Палацкпм. Оба су доцније у својим писмима јадиковали, што пх је судбина раздвојнла. Писма, која су се сачувала из доба њнхова растанка, пуна су туге, пуна усномена на минуле дане њихова друговања у Пожуну. Пуних 14 година је протекло, док се оба друга нису опет удружилн у Прагу, да заједнички раде за народ и отаџбину. Новп Сад је био место, тако рећи створено, за ШаФарика. На средокраћи нзмеђу запада, особпто Беча, и земаља турскословенских био је Нови Сад, уједно и средиште интелигенције српске. У блиским Карловцима бпла је патријаршија с богатом књижннцом н архивом; у околини многобројни манастири Фрушкогорски с драгоценим остацима српске старине; 16*