Delo

ПАВДЕ ЈОСИФ ШАФАРИК 243 0 narodech kmene skytiekeho (1835.); Prehled narodmch jmen v jazyku slovanskem (ibid.). 28 јуда 1837. г. била je књига од 1014 страна велике 8° збијеног писма оштампана. То је било прво велико, самостално, научно дело, дело енохално не само у словенској науци него и у науци у оцште, које је изишло на језику чешком, презреном и потлаченом. Овим је делом старина словенска постав.кена достојанствено поред старине других богатијих и одавно већ образованих народа. Али оно, чиме се ово дело разликује од других сличних туђих дела, и што је нама Словенима оно драже од дубоке учености, критичке разборитости, зрелога суђења дпвне логичности, једрине и одређености слога, јесте онај неизмерни жар душе, који, и ако је ублажен чврстим разлозима, ипак нехотице избија на површину сад као елегични тон растуженога срца, које се сећа минуле среће, сад као зловољна сета, која жали за опадањем потомства, али свуда као бескрајна љубав према Словенству. Ни у једном његову ставу неће се наћи, да се Шафарик повија по родољубљу; свуда родољуб подупире само научника у раду, а научник осветљава родољуба у суду. С обзиром на ово одлично је оценио ШаФарикове „Starožitnosti” немачки научник Најман, који вели : «Колико надмашују у овоме, рекао бих. вишем погледу ШаФарикове ((Starožitnosti” сва дела у нашој књижевности, која се баве истим предметима! Ту нема оне сухопарне исцрпности, која, пабирчећи до бескраја, најпосле читаоцу баца пред ноге читаву смесу, да из ње бира што му годи и да сам изводи своје закључке, у Словенина љубав у толикој мери савлађује трулост стародревне материје, да је управо оживљапа и у органички облик одева w На томе делу поправљаће се можда ово или оно, као што је то и сам писац касније чинио, али цело остаће за свагда непомична стена, на којој словенска старина стоји. Са тога је дела постао ШаФарик чувен и виђен не само у Европи него и у далекој Америци. Све академије наука и учена друштва изабраше га за својега члана. Према таквом човеку, чије се нме прочуло далеко за границама аустријске царевине, није могла ни влада аустријска остати сада хладна. Почела је увиђати, да овај скромни научник није за њу с политичког гледишта опасан, и да је то за цело срамота, да овакав радник у ње-