Delo

П 0 Т Е Р А 263 колико дуката у џепу, ратосп.као се живота, кад је полазио на пут; и свештеник, одлазећи да однесе последњу утеху самртнику и хранитељу многе нејачи, мислио је на своју нејач и страховао да му кућа не опусти; и кочијаш, спремајући се на пут, бојажљиво се крстио и седао у кола, и сиромашна бака носећи у ((чаршијуи иар пилића, бојаше се да је не пресретне зижовац и одузме јој њену замуку. —Пола Србије дрхће од једног зликовца !.. С Деспићем се у почетку удружи и неки Маџаревић, који се одмах прочу као велики зликовац. Имађаху још два стална друга, те са њима и осталима, које за поједине случајеве скунљаху, иђаху на отмицу и разбојништва. Ово беше пега потера у којој су околна села дизана на одметнике. Искуство из досадањих потера научило је свет, да не полаже никаква уздања у ово несмишљено врљање, које капетани зову „енергичном потером”. Резултат овију ових иокушаја било је страховање од с-амих зликоваца, којо се, после неуспеха, још внше ширило и увећавало у народу, а зликовцима прибављало већу енергију и дрскост у насртајима. Народ се све више плашио, а имена одметничка уплетена су све впше у пародно причање. које је од њихових испада стварало читаве бајке... Алн ова потера беше необична и по начину сазивања и по времену. у коме се предузима, те због тога даваше веће изгледе на успех. Још путем, док се провлачисмо кроз гору и шибље, uoкушаваше по неки смелији младић да исказује гласно своја надања од ове потере. али га кмет, по дужности, и плашљивији суседп, од страха, ућуткиваху. Тек кад се одморисмо под растом, ггочеше да се прибирају гомилице, све раме уз раме, и да шапућу. — Еј, кукавцу сињем, — вели Ђокић, — да хоће да ми наиђе на пушку. — Сто жутијех дуката, по Богу брате !. . — Ала би се окућио ! — Волове ка дивове, па гвоздени илуг. па окована кола, па... — Море. промпсли још сад куд би стругнуо кад га згледаш. а волове — батали. .