Delo

264 Д Е Д 0

— Ко. зар ја ? Ехеј, кићо ! кам’ да хоће, па да му очас закука мајка... — Шта велиш ти, Љубиша ? — Тсс... ништа вала... тек онако. Ко му зна ! И Ђокић и Љубиша су овог лета изашли из војске; обојица су танка стања. Ђокић је кицош, леп младић и велики хвалиша. Био је у војсци каплар, па сад цело село зна, како му је једном командир дао да врати чету са Врачара у град, па је „Теразијама* прошао генерал, и Ђокић целу чету ставио у „вронт* и «дао чест генералу”. На зло његово, у истој је чети био и Љубиша, те се сва слава свршила „вронтом”, а да није овога сведока, — оде ти наш Ђокић на ручак код генерала... — Море, пазио ме командир, ка’ рођено дијете, — хвали се он једном приликом пред сељанима. —- Је л’ истина, Љубиша, славе ти ? — питају они Љубишу. — Тсс... тек онако... ка’ и сваки каплар, — одговара Љубиша и зачкиљи својим малим, зеленим очима. Љубиша је неразвијен и тром, некако се тешко креће. па му сваки посао, што га ради, изгледа као да га на силу врши. Кад је дошао из војске, није се могла опазити на њему ника ква промена. Исти говор, исти покрети, све — к’о што је и било. Само сам ја запазио да је одлучнији и одважнији него што је пре био. Онако мали, везан у говору лаке памети, још лакшег стања — није ни имао чиме да обрати на себе пажњу својих сељана Сећали су га се — кад су га видели. И он и Ђокић намерни су да се жене на јесен. Обојица су бацили око на девојку Мирчићеву, из имућне и задружне куће. Ђокић је, без сумње, своје намере оснивао на својој лепоти, окретности и свему оному, што се девојкама допада. Али Љубиша — не знам. Мањ ако није држао, да, као *исписник“ Ђокићев, има једнака права са њим. Па ипак је, и у том погледу, морао дати ирвенство — каплару. Али, он се надао... Говорило се да су обојица већ чинили покушаје код Мирчића и да су им проводаџије одбијене једним истим речима: „Не дам ја моје дете, да аргатује без нужде. Нек стекне, сиџак, па нек тражи онда. .“ Чим се то рашчуло, исписници почеше да избегавају један другог.