Delo

266 Д Е Л 0 — Јес’ чуо, ти Живојине. Сад ће капетан доћи, па кад те он притегне, неће ти пасти на ум ни рођена мајка, а камо ли којекакве чини... Немој дер ти мени да буниш људе !... — Није, Пајо, вере ми .. тек онако, шала... знаш... поче он да муца, а видело се да му није најтоплије око срца, чим кмет помену капетана. — Хм, шала ј&; пресешће ти.. рече кмет и оде. — Е морам му дати једно прасенце, — поче Живојин, кад се одмаче кмет, — опрасила ми крмача само двоје, а он ми одавно тражи једно... Само да не каже ономе... — Вала брате нек чини шта хоће, али мене је стра’, вели један. — Море, кога није ? Знаш ли да ми душа оде у пете док смо пролазили оним ђаволшм закопаником. — А ја све гледам кад ће да излети пред нас. — Шта се брукате, ојађеници, зар вас није срамота да се у ’воликом народу бојите једног човека ! — Жубиша, је л’ те стра’ ? — упита неко. — Мене, вала, све’дно, —• одговори он полако. Сви ућуташе. Звезде побледеле. По небу се осула нека неодређена белина, која му заклања чисто плаветнило и даје му неку суру нејасну боју. Зора се помања. Предмети су све виднији и јаснији; још мало, па ће се иојавити румен на истоку. Ваздух хладан и оштар. Људи се прибијају један уз другог и здрхтавају се. Многи су поспали, па се од хладноће згурили. Неки у сну пружа руку и пипа по трави, тражећи губер да навуче на себе : мисли да је код куће... — Пст ! — учини кмет, и сви се тргоше... Оздо, од потока прелажаше преко врзине човек у варошком оделу — с пушком о рамену. За њим пређе други, у коме одмах, по Фишеклијама и ножевима, познаше среског пандура. Онај напред беше капетан. Људи поскакаше, али он махну руком, те одмах сви поседаше. Чим приђе расту, зовну кмета на страну. Проговорише неколико речи, иа ето их после под раст. Капетан разгледа оружје и људе, па стаде. — Е браћо, — поче он да говори лагаио, — сад треба осветлати образ. Досади нам крвник! Зар он један да гази