Delo

П 0 Т Е Р А 269 жава око непозната му непријатеља... Дигло се цело другитво, да уништи онога, који се одметнуо од њега и огласио себе непријатељем његовим... Одузимао је самовољно живот и имање појединцима, па сад цело друштво узима у заштиту своје чланове... Али зар овај мој сусед мисли тако ? — Не. Он зна само то : ко год оде у гору и не врати се на позив власти, дићи ће се на њега потера, и он ће, кад-тад, бити убијен. А онај Таокић до њега то зна боље. Зна он све дужности према земљи, па само да му је Бог дао куражније срце — чуда би починио. Овако, и он иде без воље или још боље — од невоље. Па ипак, не гледећи на такове резултате, до којих долази човек посматрањем појединаца, ова целина, ове стотине људи, које се отворено и сигурно крећу напред, чине јак утисак. Једни, готово војничким корацима, иду пољаном, други се пењу уза стење, трећи силазе у јаругу, они прескачу преко клада, ови се провлаче кроз трње, шибље и коров, и цела та маса, одлучно и брзо, с пуним и запетим пушкама, иде напред... Тешко ономе, на кога су се дигле ове стотине гвоздених цеви !... Маса народна је као шумски пожар : куд се она крене на зло, ту остаје све уништено. Па ипак је многи њен појединац овако ништаван, као овај Ђокић... А ланац се, без шума и говора, тихо и опрезно, стеже све више, и ми у њему веругамо се преко крша и гудура, преко рудине и трња, час на брдо час у јаругу, и све више и више зебемо, очекујући тренутак да наиђемо на траг, или да нас изненади плотун из заседе. Дах се у грудима стеже, грло промукло и осушило се, из цела тела бије нека ватра, па ипак је тако хладно, да бих радо стао на овом сунчаном пригревку... Али ко сме заостати иза друштва!... Бар да срце не бије овако јако. И то смета ходу. Ноге се спотичу, али нико не осећа умор ; сваки граби да је напоредо са друштвом, и има само једну жељ.у : да се што пре пројури овај простор, који је одређен да се прође. Прејурисмо овако два брда у Букуљину венцу. Скоро ћемо већ да прегазимо и чувени Ваган, за који се зна, да је свакад најсигурније склониште разбојничко, а још ни трага од њих. Сунце одскочило, па греје благо и топло и растапа оштру јутарњу свежину, а наш се ланац љуља и креће, пење и -спушта, и све граби у напред. Другови око мене прескачу,