Delo

270 Д Е Л 0 провлаче се ; при каквом незгодном скоку опсују крупну псовкул намрште се, и онда видим, да код њих нема ни помена од страха. Ако хоћеш да наведеш сељака на зло, само га нањути, па да видиш после шта се чини. Људи почеше да се љуте. Досади им ово узалудно трагање и страховање, они се управо настраховаше, те и то осећање мораде уступити место другому — љутњи. Видиш како је сваки набрао обрве, сева очима и гази љутито, а по набреклим му жилама на руци видиш како је стегао пушку. Већ смо се збили на два-три корака један од другог. До мене се нађе с леве стране Ђокић, а с десне три моје комшије, па Љубиша. Ђокић се често мршти и псује, али опазих да још чешће преза од сваког шушња и густиша. Очи му напрегнуто и пажљиво разгледају свако сумњиво место, и глава му се једнако окреће на све стране. Љубдша и сад иде тромо, али му је покрет смео и одлучан, а поглед, рекб бих, веома неодређен и непажљив. Он гледа с тога што иде. иначе би, чини ми се, радије жмурио. Пушку је положио немарно у једној руци, те изгледа да му је она на сметњи. Капетана нигде «ни од корова”. Ко зна где он сад очекује резултат потере. Кмет обилази често цео ланац, прелазећи у ходу од једног до другог. Кад се врати с левог крила, зауставих га да иде мало уза ме. — Бога ти, докле ћемо ми ’вако ? — упитах га. — Вала сад ти ни ја не знам. Прођосмо капетаново урочиште... — А где је оно ? — Остало нам је у лево. Нуде су прошли блазнавци. Нека рудина испод Недићева забрана... Нреглавље... — Знам, сећам се. — Па ту ће, белћим, да доручкују, а ми да банемо из ненада. Али то прођосмо ; скоро ћемо на њиве, па после ето и села. — Где ли је капетан ? — Не знам, али мислим да је с варошанима. — Зар су и они у потери ? — Кажу, има их двајестак. Почесмо да силазимо у једну дубоку јаругу, обраслу самом буковином. Поче да шушти сухо лишће под ногама, но