Delo

П 0 Т Е Р А 271 ми удвостручисмо опрезност, те сиђосмо тихо и лагано. Али сад беше мука пењати се уза страну. Ноге се отискују, а глава мора једнако да буде подигнута, да би се што даље пред собом видело, те и не можеш да гледаш где стајеш ногом. Једва се успесмо на другу страну, те да’нусмо душом кад почесмо слободније да корачамо. Још неколико корака, па ћемо изаћи из шуме и наступити на чисту и глатку рудину... Чим изађосмо на рудину, стадосмо сви као окамењени. На двеста корака пред нама, на чисту пољу, стоји густ, гранат грм и под њим четири оружана човека. — Хајдуци ! — викну неко, и свима се осекоше ноге и застаде неки терет у грудима. Бесмпслено, плашљиво, без једне капи крви на лицу, погледасмо према себи, и свачје прво осећање беше жеља : да баци пушку и бега у шуму. Срце удара као бесно, и на темену ври читав пакао од убрзане радње мозга и живаца. Зенице се рашириле и приковале се у једном правцу; сваки гледа кад ће да се окрене пушчана цев на његове груди. Хиљадама мисли појурише у главу, а у ушима звони и врн... Све то би само за тренут ока. Како поскакаше, зликовци разгледаше узверено на све стране. За тим дохватише пушке по средини, окретоше нам леђа и потрчаше напред. Припуцаше пушке од некуд. — Уааа ! — Недааај ! — Предајте се ! — Пуцај ! Као илипски вихор, заљула се и завитла се цела ова леса од народа. Све као бесно, као острвљена звер, јурну за бегунцима . .. Само осећаш како вијуче ветар поред ушију и тутњи земља, а на очи све више наилази крв . . . Све се стопило у једну брзу и бесну масу . .. Прејурисмо чистину, прескочисмо јалак, па врзину, сјурисмо се у једну јаругу, истрчасмо из ње и нађосмо се пред неком густом гппеницом. Ту нас заустави кмет. Наредио, вели, капетан да не трчимо, него само да идемо мало брже и да