Delo

П 0 Т Е Р Л 273 — Ено га ! Висок, стасит човек, у црним сукненим чакширама, џемадану и Фермену, трчи преко чисте пољане... За тренут ока дотрча до ограде, па, видећи да je опасно прескакати, леже за један чатал и пружи пушку . . . Сагосмо се сви и заклонисмо за трње, а Љубиша јурну на више, десно од нас. Кад се одмаче далеко, изађе из трња и пође чистином к врљикама. Онај иза чатала узе га на око. . . Сви претрнусмо . . . Плану пушка, куршум Фијукну, а Љубиша још брже потрча те стиже до ограде. За тим поче заклањајући се за врљике, да му се привлачи. — Деде сад да пуцамо одовуд, док му се Љубиша приближи, — рече неко. Онај за чаталом беше удаљен од нас преко сто корака и тако заклоњен врљикама, да му се одовуд није могло ништа учинити, То је, без сумње, Љубиша и опазио, па је с тога предузео онај опасан корак : да му се приближи поред врљика. Ко зна шта je он у том тренутку осећао, кад се кренуо у такву опасност! По набрану му челу и бесну севању ситних очију опазио сам, да је био љући од тигра кад је полазио од нас. Можда га је одвела и она Фатална мисао, која, у оваким тренуцима, обично долази човеку на ум : „један пут се мре,“ па ј0 ЈУРнуо напред, не видећи ништа пред собом. — Ко има сеченице у пушци ? — вихну један. — Ја, — одговори Радоња, добар ловац и нишанџија, па пружи запету пушку. Врдну пушком и десно и лево, па се у пола диже. — Не види се ништа, пос’ му његов I — рече и узе да циља. — Удри, ’нако од прилике. Сви се издигосмо и заустависмо дах. Онде, где се два чатала везују, вире крајеви од врљика и пружају подесан заклок. Ту је зликовац завук’о главу и кроз врљике пружио пушку на Љубишу, који се привлачи од чатала до чатала. Видећи да онај мотри само на Љубишу, Радоња се исправи, положи око по пушци и окиде. Груну пушка, а онај се трже и окрете своју пушку на нас. Ми се посагињасмо, али се истог тренутка разлеже пуцањ од врљика, и преко самих глава наших просвира куршум. Љубиша уграби ту прилику, те му се при-