Delo

КРПЖАНДЋЕВА ИОЛПТПКА

27 у Руснјп: о изобиљу гвожђа, (као да већ и то предвиђаше, да ће рудници гвожђа и угља бити правп златни рудници 19. века) платнне (бћлого желћза) па вероватно и солп. Зарад подизања рударства у земњи он вели, да ва.ва по примеру Немаца покушати и утврдити, колико ће се од којега рудника држави даватн и да се са сгране у земљу доведу способни рударп, а предузимачима, вели, било домаћим било сграним, давати слободу да на 20 или 30 година руднике уживају и то они, који их отворе а затим да их господар сам предузме, пошто им све учињене трошкове измпри. (I. 61.). Све би се то вели, Крижанић, могло и у Русији опробати, али, додаје он одмах. ја ипак мислим да је боље потражити ^уде по туђнм земљама као што то чине Немци, Шпањолци и Французи. Кад они у туђој земљи нађу богату „ЖБ1лу руднукРђ они на све могуће начине (па понегде где им се то само може и сплом, као у Индији) угађају са владарима тих земаља да им руднике под закун узму. «Тако, вели он, Млечићи у Хрватској ваде бакар а у старини у Србији конаху сребро” (I. 62). На први поглед изгледало би зар и чудно, зашто Крижаннћ препоручује, какоје у оиште саветније са стране руде добављатн, али кад се сетимо, како је меркантилизам (нпр. једног Антонија Сере) учио, да земље, које својих рудника немају, морају гледати да трговпном новац у земљу добаве, онда ће нам тек јасно и разумљиво бити гледиште Крижаннћево, које је баш у свему нротивно једностраноме меркантилизму, јер оно у ствари излазн на то, да је боље и манути се скупих рудника у земљи, па на странп руде потражиги, но лн по сваку цену у земљи их тражитн и копати као што је то онда још често чињено. Да је такво у истини било нраво мишљењеКрижанићево види се већ ипо оној даљој његовој препоруцп, да је, «други и бољи (аоузданији) шјт за добивање руда добра трговинска аолитика земаљска. (I. 64). Треба најзад гледати, да се и руде, као и свака друга земљп потребна роба, са више страна добављати могу, јер «мто једним иутем добијамо, оно је обично скуаље, а гито са више страна добијамо то је јевтиније”. (I. 64.) Ово је већ трговачки сасвим добро схваћен и Формулисан закон конкуренцпје. Кад ове назоре Крижанићеве удружпмо са онима, које раннје изложисмо, биће нам зар сасвим јасно, да Крпжаннћ ни по чему не припада школи чп-