Delo

II Р П Ч А 893 — Преседи ти ту, јер ја одо да спремим вечеру за моје госте и мируј лепо, да горе не прођеш ! После му још убаци две онаке муве без крила и викну : — На да ниси сам. А док се Ступица од њих после одбранио, сав је штап изломио на четворо, па онда уилашен и у моран седе у један крај и поче да грди и поп Павла и његов с'ан и да мисли ко ли he бити овај човечуљак, тако мали, са толиком брадом и тако јак ? И ко зна да л’ не би што по том и омислио, да се од једном не отворише силовито врата од мејане и за тим се чу грдан глас, од кога се сва кућа затресе. После Ступица виде и ако не гледа, да се тај глас заустави близу оног астала где је био он и у то већ неко диже ону чашу с њим и лупи после њоме о астал, па онда онакав исти глас викну: — Мејанџија ! А кад уз то тресну чашом, Ступица одскочи прво у вис и паде срећом на дебљу страну, иначе би ребра поломио; овако, док се два пута протрља, прође одмах. После му се учини да се неки облак наже над њим н он угледа једно велико око као тањир, где гледа у дно чаше, а кад се после диже то око, викну опет онај глас : — Како ли је ово труње овде ? и ту истресе све за врата заједно са Ступицом, те срећом Сима паде на једну брезову метлу и упаде до појаса у прашину. Кад после погледа одакле га бацили, виде једну грдну људескару, како седи уз онај астал и љугито погледа око себе, па још по некад куцне чашом и викне онако громовито : — Еј, мејанџија ! На послетку дође н онај човечуљак и види се, намрштио се, па рече љутито : — Лакше море ! А кад впдо, којом чашом куца див о астал, сети се да је у њој оставио Ступицу, те скочи брзо, као да га ветар понесе и загледа у чашу, па викну : — Ти си га истресао ! — Кога то ?! — Та онога Врачанина Симу Ступицу, кога сам ia метуо у ту чашу да ми не плаши муве и комарце.