Delo

394 Д Е Л 0 Ступица виде нако див одбаци рамена и чу где рече, кроз бркове : — И боље му је што сам га истрес’о него да га довече набодем на златну иглицу. — ’Ајде ћути ти матори, рече љутито човечуљак, мораш баш сваког да набодеш на твоју златну иглицу. Баш би Стуиицу оставио ? — Вала, не би’ ни н.ега ! — Би ! — Не би ! .. Ето, дај да га потражимо.? Ступица се зари сав до гуше у ону прашину и сакри главу иза једног прутића оне метле, па још : ажмуре, да га не виде. И, срећом, не нађоше га ! — Баш ми га је жао, опет рече човечуљак ; био је добар и најлуђи од свију Врачана. Ступица се намршги и рече у себи : «зна то боље поп Павле !n После дође још један див, па још један и тако их се свега накупи четири. Онај им мејанџија донесе прво десет волова на ражњу, десет овнова на плеку и десет тепсија баклаве и од свега само оста десет мрва. После понише сви десег товара вина. То све носи и доноси онај човечуљак, па још ни један пут да се нагази на браду. Гледа све то Стуиица и све се више увлачи у прашину, док не дође до самих уста. После један див поче да пева и Ступици од једном запишта оно уво, шта је било томе диву окренуто и не чу после за дуго на њ. А кад се дивови навеселише, рече им човечуљак : — Ви сте, браћо моја, зна се већ, сва памет овога света. Ти Ветре са истока, ти Јуже с југа, ги Севере са севера, а ти Облаче са запада, иа ми сад реците ираво и по души, има ли где под небом или под земљом, било див, било човек, којн је од вас паметнији и који више зна ? Тројица: Ветар, Облак и Север рекоше да нема, само Југ рече да има. — А ко је то ? унита човечуљак. На ово се Ступица окрете тако здравим увом, да што боље чује, а Југ речо :