Delo

Д Е Л 0 432 Ето ми сад моје сриће! Окаља ми рз1) баксузница.* 2) II Мејра се врати у собу, па заплака — што није никада од како је рахметли Мехо умро. А и није то шала, да њезина Хајка тако учини и да је осрамоти. Па још какав је свијет, изнијеће више него што је и било, од мухе ће начинити међеда, а кућа рахметли Мехе, вазда је била на наму3) као и поштена и добра. Мејра хтједе да узме Фереџу, па да пође и наружи Хајку, па да је и прокуне, ама јој бјеше мука да прође чаршијом. Чинило joj се, да би је свијет и кроз Фереџу познао и да би јој се наругао. Док куцну халка на вратима. Мејра полако сиђе низ басамаке, па стаде иза каната. — Ко је то ? — Ја сам, одазва се мушки глас. — А ко си ? — Алија Мујагић. — Па, шта ћеш ? — Дошо сам, да те замолим. Мејра се одмах досјети шта ће бити. — Не треба да ме моли нико. — Ама ја сам дошо, послали су ме и веле, да им халалиш4)./ Знаш младос’ лудос’ па ето тако било. — Никада им нећу халалити. . Зар је то љуцки ?... Ни Власи, ни Французи, ни Москови не раде тако... — Ама опет, ћабе ти, није то толико кијаметли2)... — А ја шта је !.. Вего кажи оном домузу5) а и њој да ми никад не дођу на очи. Валахи би их сохом отирала. Могу ја и брез њих!.. МеЈРУ бијаше нешто стегло у грлу, па загрцну. — Ама немој, јадна Мејро, оно је твоје дите... — Немој ми више говорит’ — рече Мејра и залупну вратима. ‘) образ. 2) Глас. 3) опростиш. ‘) ужасио. 6) крмак.