Delo

НЕНИНО ЗЛАТО 433IX. Хајка и Ахмет сложише се, па живе као голубови. Он око ње све фино и лијепо, а она око њега још боње. Сваке божје вечери сједну они једно крај другога на пенџеру, па слушају како Радобоња испод куће шуми и кака цернички бумбул извија своје кајде.1) — Аман јараби, липо ли је ’вако — вели он. — Липо, вели п она. — А знаш ли, ббна, кад смо ми ћбсали, како је било вазда ’вако. — Јес. — Ама онда није ми било липо... Ти си онда бивала за канатом и за капиџиком, а нисн ‘вако ко сад. И он је пољуби, а она се приви уз њега и загрли га* Тако они. Ну ипак им је Фалило нешто, — Фалила је стара Мејра. Хајки бијаше мучно, што јој мати не долази, нити joj даде у своју кућу, па је због тога чешће пута и заплакала. Ахмет би тада обично послао кога у Мејре и молио ]е, да се одњути, ама све то није ништа помогло. Једанпут јој је пошао и он сам, али је она закњучала врата, па ни да га је погледала. Није она могла лахко опростити, јер је била чудне наравп. — Нећу да знам за њих, — говорила је — ето их, па какоим буде. Могу ја и сама. А често пута би се и растужила. Сјела би тако сама у соби, па јој необично. Све јој се у кући чини и пусто и празно — ништа јој није онако као прије. Тада би јој пала на памет Хајка, пале јој на памет и њезине пјесме, па би јој дошло тешко, претешко, и онда би јој саме сузе удариле на очи. Кад и када би пошла да оде Хајки, па да је само внди, али кад би јој пало на памет, да ће кроз чаршију и да ће јој се свијет ругати, одмах би сјела и замукнула. То су биле праве муке. ’). Мелодије. Дело VI 28