Delo

434 Д Е Л 0 X Прошла је година дана од Ахметове свадбе, па Хајка још одавна под бременом. Свако вече, кад се Ахмет враћао кући, надао се да ће затећи сина или кћер — и он је био пресрећан. Чинило му се као да га цијели свијет гледа и да му завиди. Док зби.г.а једне вечерн Хајка осјети, да је нешто слаба. Дошло ioj рђаво, па није могла да се држи на ногама, него леже. Одмах посла по Ахмета. За неколико минута ево њега, па све трчи као помаман. — Шта је ? — Хаста1) сам. — Хоћеш ли хећима?2) — Нећу. — Па шта ћеш ? Хајка се мало замисли. — Зовни мајку, — рече. Ахмет превуче рукавом преко чела, па хитно као на крилима пође Мејриној кући. Затекао je баш пред капиџиком. — Мајко, зовну је. Она се окрену и чисто се окамени. Није знала шта ће, или да побјегне, или да врисне н да га отјера. Али није могла ни ријечи изустити. — Чујеш... дошо сам нешто, поче он. — Хајка ми је хаста, па хоће само да дођеш... Немој ме сада урезилити... Ако је и покора, доста смо дурали3)... Хајде... Она не одговори ништа. — Хајде, чека те... Мати си, а оно је твоје дите... Умриће без тебе. Мејра се мало освијести. — Хајде одовлен, рече му, па затвори пред њим врата и уљезе у собу. Одмах погледа по соби, а оно јој сад некако празнија, него што је икад била .. Пусто, све око ње пусто... Глава јој 1) . слаба. 2) . љекар. 3) . трпјелн.