Delo

шег црквено-народног живота , од д-ра Теодора Мандића. I. 1840-1861. — Толдијина љубав., спјевао Јов. Арањ, превео Змај Јова, I. II. III. IV. песма. Нпсма 'Буре Даничића Јовану Бошковићу , са допунама, за штампу нриредио Ђорђе Магарапшвић. — Јесеље елегије , пјесме Јована Дучића — Књижевност: Препорођај наше књижевности, реФлексије и напомене Тихомира Остојића. „Деспотова властела*, роман из српске прошлости, написао Андра Гавриловић, оцена Радивоја Врховца. — Приповетке једног каплара из српско-бугарског рата 1885“, нанисао Бранислав Нушић , оцена Радивоја Врховца. — Pedagogiska enciklopedija, izdaje hrvatski pedagoško-književni zbor, I, приказ Јов. Јанка Кнежевића. Матица Српска: Изводи из записника Књижевног Оде.кења 18Ј5. године: Члан Јован Грчић реФерује о позоришнњм делима: „Народни посланик“, „Кућевни пријатељм и „Тетке.“ — Члан Милутин Јакшић о истим делима. УМЕТНОСТ „РајиК нред топоми. — Полазећи у официрски дом, да видим слику г. П. Раноса „Рајић код свога топа,“ напред сам већ почео осуђивати, што се тај див-јунак, који је умео свој живот у борби с Турцима тако скупо дати, на сликама прцка8ује врло обичном представом, јер га увек сликају као човека, који се у страху за овој живот, наслања на свој испражњени топ, с напереним пиштољем на Турке, који преко порушене барикаде јуре, да још и тога јунака над јунацима сломс, па да Српство на вечна времена остане покорена раја. Али како сам се нријатно изненадио, када сам видео г. Раносова Рајића. Турци с див.ђом обести прелазише лешеве српских јунака, и „Нема више }уаура!“ — викнуо је вођа Азијата, — „напред правоверни, напред, да се и последњем лешу ђаурском осветимо, па нека раја и опет види друмове скотским ђаурским главама окићене." Иослушна дивља азијатска хорда, још жедна рајине крви, руши, коље, последњу заштиту, и гле: зачуше се два пуцња малих пушака и срушише се два азијатска беса, падоше пред див-јунака — пред Рајића. Ово изненађење збунило је дивље нападаче и во!}а Азијата с голим мачем крвнички гледа у још једног живог 1,аура, — у Рајића. Рајић је испа.гене мале пушке бацио, засукав рукав, исукао је u грчевито стегао ханџар: као див стао је пред свој топ, оштро гледа у вођу ерпских мучител>а, не мисли на опасност у којој је, не види очигледну своју страшну смрт\ једина му је још же.ва, да освети сриска страдања, на и свој ханџар да опроба на душманском врату. Тако мисли и осећа Рајић, а вођа турски, изненађен, са порушених бедема гледа у правог јунака — у Рајића, и нема одважности да приђе и јуначки мегдан с Рајићем uoдели. Тако је представ.гена слика „Рајип uptA својим тоаом,и коју је r. Ранос нрикавао. Г. Ранос је избегао досадни пролазни чин гађања из пишто.га, а изабрао је моменат важан и одсудзн, који гледаоца одмах уводи у сред његове величпне и страхоте, остзвљајући нешто и гледаочевој машти, да догађај према познатом истаријском изласку да.ге развија и заврши. Ова слика по својој уметничкој вредности врло јако надмаша све досадање радове r. Раноса. — Жао ми је само, што је слика срп ског борца, који пред топомлежи, пресечена п није цела. Пзвесно ће г. Ранос то исправити, јер се иначе слици његовој нема ништа замерити. Композиција је на њој природна и одлична, израз појединих лица жив u одговара карактеру њнхову и положају у коме су. Склад као и сам колорит по све је подесан, те је слика у правом смпслу уметнички изводена. II при растанку са овом сликом, честитамо г. Раносу на успеху, што нам је умео тако истинито представити нашега неумрлога Pajufla! Слика је била врло кратко време изложена гледаоцима. Добро би би.то, да је њен ималац поново изложи на коме приступачнијем месту. К. РАЗЛИЧНОСТИ Два сиоменика. — Захвалност је биљка, која у данашњем светском поднебљу слабо успева, па опет ево доказа, да она у нас Срба није ретка. Лицем на Впдов-дан откривен је споменик нашем првом биологу Д-ру Јосифу ПанчиАу, а неће проћи много па ће и биста нашега неумрлог песника Ђ. Јакviufia красити Калемегдан. Споменик Панчићу дигнут је у среднни општинскога парка, који је преко пута Народнога Музеја. Налено.м гранитном постаменту намештена је огромна Панчићева статуа: добри старац и научник је озакав, какав је био последњих дана: у једној руци држи цвет, а у другој лупу, коју је за живота мало кад испуштао из руку. Овај споменик првоме српском природњаку подигла је Оаштина Баогралска. И споменик Јакшићев већје нрипремљен. Бнста песникова на лепу камену постаменту uoставиће се на угао двеју најлешиих калемегданских стаза. u откриће се 20. јула ове године. Овај споменик подиже, уз помоћ č'puскога народа, вредно тиаографско певачко лруштео које носи песниково име. Стогодишњица неоника Антуна Михановића. — 10. јуна, uo новом навршило се равно сто година од рођења Антуна Михановића, једног од првих родољуба из доба хрватскога препорођаја и песника познате хрватске народне песме Liepa naša domovino. Он није био продуктиван, и није потребно подсећати на доба, у коме је живео и радио, на његов социјални положај — био је аустријски државни чиновник, љегове заслуге нису незнатне, и лако је појмити, зашто је његов спомен учињен с толико пијетета. Још 1815 издао је књижицу R е č о h аsnovitosti pisanja vu domoro-