Delo

ЈЕДАН БОРАЦ — СЛПКА — Је ли Пауне, загштах на послетку и њега, нашег кочијаша, па где је остао ? Паун се осмехну на меие поверљиво и мнло, као човек који је с нама заједно једва изнео главу из неког грдног окршаја, па је с тнм јаче утврђена веза пријате.вства. — Не знам, рече, ако ннје с ове стране мале ћуприје. — А да није с оне стране ? — Не знам, може бнти и да је с оне стране. — А остало је све ту ? — Све! Само нема чутуре. — Празне или пуне ? Опет се Паун осмехну онако љугжо и повер.Биво. — Не... Није било ништа више! Ја знам да није било Бнше ни једне капљице ! — Ту уздахну невесело. — А била је, кад смо пошли, пуна као око ! Тај, кога смо тога дана изгубили, бно је наш домаћин, који нас је и позвао у лов на «своје добро”, возио нас на својим колима и који нас је, не знамо где, преко своје во.ве оставио. Наиослетку стиже и он иод ноћ, сав премрзао и с једном белегом на челу, али чудновато, нн сам ннје знао, како је све то било. Видео је, рече, да је од једном сам, да је око њега свугде снег н да у руци држи празну чутуру. На његовом су нас до.бру, без њега. примили свакојако. Но, то онда нама нпје могло ни тако јако пасти у очп ! Једна