Delo

ЛЕДАН БОРАЦ 65 — Па ia видим по некад у новинама, да те мало закаче, или похвале. Још се ти не даш ? Он се намршти, оборн главу и не рече нншта. Како смо поседелп дуже, то је нешто мало и говорио о себп и уз то само поменуо два пута онај свој тежак дан. Видпм, да га то још увек онако болп. Рече, да је хтео с вољом да ради, да се отргне, али додаде: — Кад сам од онда почео ма шта, изађе ми на очп оно и то ме умртви. Морс и боље је овако, рече устајућн. Овако сам сад миран и задовољан... Често се сећам једног свог коњнћа а у себн велим : скот и човек, а две једнаке среће. — Какав коњић ? рекох ја, а он се осмехну. После рече да се не љутпм на сравњење и заврши овако : — Имао сам жустро и срчано коњче, као ватра жива. Игра му сваки мишић, па кад напуним кола и внкнем : «мушко, дед !м уз овако брдо устрчи. Какав бич, какви дизгини ! Иа једном јурну преко јендека и скр’а се ту и он и кола. Једва сам га мзвукао, а није да је дрхтао но му парче меса нема мира. II чим корачи, носрне на колена. Мислио сам да се уплашио, али он оста такав. После је једва носио по две вреће н трн пут га ударнм док крзне. Видиш, рече п осмехну се, нста срећа ! — Море, Томо, сад те само окупиле те мрачне мисли, али све ће то ироћи ! — Шга ћу ! ? Пре сам само мислио, а сада тако и видим. Само кажем : живим мпрно и задовољно. Растали смо се тада н ко зна хоћемо ли се впше икада видетн. Знам да је жив н чуо сам да живи мирно и — заДОВО.БНО, Београд ЈЈ. И. јЗУКИТчЕВРГБ. Дело X