Delo

Д Е Л 0 64 литици (Више пута ми ie казао: ваша је будућност јер је ваша п «снагам; а реч снага била је подсећање на његову невољу). Само опет кажем, он није био онај пређашњи. У то време дође лично њему молба од иријатења његових из Београда, да се заузме за њихову ствар. То га дпже и растресе и он опет поста жив и поче да ради. По свему се чинило, да је све заборавио и ја му једном рекох то у четири ока. Тада ме он погледа у очи чврсто, окрете се око себе, као да се од кога чува и рече тихо, али истински : — Све је ово сад играчка! Ја нисам више онај, што сам пре био. — Па ето, велим, радиш, заузимаш се. — Остави ! прекнде ме он. Само ја сам знам, како ми је. Но како било да било, тек је он имао успеха. Ко зна да лп би то боње било, да је био на послу и срцем и душом ? Овако остатак сујете и вера, да он нешто може да учннн, тргоше га пз мнра. Како се све свршило нпсам сазнао, јер сам морао да идем службом на друго место. Нова познанства и новн прнјатењи, па се на старе мало по мало заборавило. Томе сам се чешћс сећао и причао о њему, као о човеку необпчнијем. Ретко сам кад после шта о њему чуо. По новинама се наилазн по који пут и на његово име са обичнпм епитетима: Или „злогласни наш...!л или «нознати наш или „наша индпвидуа...,) с једне стране, а с друге опет „уваженн наш...”, „дпчнп грађанпн наш,..* А то је бпло ретко и све ређе, док најносле све не престаде, н о њему ми један једном рече, да се смирио, повукао п остароо. По, ми смо се видели још једном. Једног дана дође он к мени, а било ми је врло мило. Поред њега видео сам у часу читаву гомилу успомена, а н он сам ми је бпо један од пријатнијих нознаника. Само је био остарео. Једпно што му јо остало, биле су бистре н жпве очн, у којима видех одмах одсев преживео. Он се осмејкивао снпсходљиво, као да се чега стндн п био је, не знам зашто, понизан. Дошао је неким својим послом, где сам му и ја имо нешто помоћн. — Па сад, мој Томо, како иде ? — Као п увек — полагано, речс он тихо.