Delo

Д Е Л 0 532 пошто је види се све у њој прегледао, то га модимо ако и трећи пут дође, нека оде у српско-православну општнну у Сарајеву, па ће у њезиној архиви наћи и видјети да је још за отоманске владе у сарајевској реалци предаван талијанскп језик па наравно и латиница, па не само то него нека потражи по нашим свима основним школама, па ће се увјеритн да је латиница у њима предавана и да се данас предаје, иа и писац ових редака баш за отоманске владе научио се писатн не само латнницом него и готским сдовпма у једној основној школи у Босни, те према томе није истина да ми сматрамо латиницу „за ђавоље дјело.® Истина је да се ми данас боримо против наметања силом латинице онде ђе јој није никад могло мјеста бити, и ђе она не има права да буде, али то не значп да је ми не ноштујемо, и да је држимо да је ђавоље дјело. Волимо своје а поштујемо туђе. Кобден је дакле боље познавао нас који није никад корачио ногом на нашу земљу; него његов земљак писац који се хвали да је двапут био међу нама. Или је можда писцу каква мађијска сила засјенула очи па нас није могао добро нн видјети. Завршујући ово писмо, имамо још да кажемо само то да смо тврдо увјерени да ће се: историја човечанског напретка и културе са ужасом чудити шта се још морло против српског народа у Босни и Херцеговини и против његова напретка и цивилизације чннити, онда када је он стајао под заштитом европских хуманитарних сила, а под непосредном управом мин. Калаја, а то је баш носљедњих дана просвећеног деветнаестог внјека. РБИН