Delo

58 Д Е Л 0 иглицама; ветар је хујао те му хладио врело чело... На једаниут га полише вреле сузе... Он стаде грцати и јецати... — Оде !.. Оде !.. Пустош... празнина !.. Немаш више ништа!.. Шта имаш своје ?... Ко те воли ?... Кога ти волиш ?... Куда ћеш, куд хиташ ?... Хоћеш злата, сврако ?.. Хоћеш славе, таштино ?... Хоћеш моћи, црве?... Учио си, радио, бденисао, био си дрзак, рушио си, обарао... а за што све то ?... И коме све то ?... Треба ли теби ?... Хоћеш ли сам уживати ?... Је ли ти слатко самом, саможивче ?... И гласно стаде самог себе грдити. Цео живот стојаше пред њим као у огледалу, и он се гледаше како се отима, пропиње, сузбија, напада и руши свакога ко му је на путу воњно или невољно... Па дође самом себи одвратан. Пњуну, отрже се од прозора, приђе столу, узе дувањару, иаправи цигарету и запали, на се опет баци на диван. — За што сам ја, збиња, све ово чинио ? — питаше се гласно. — Ето, сад, кад сам оволико успео, сад сам баш незадовољан !... Нз што ми све то ?. . Живот човечји има ваљда други цил>... И пред очи му изиде Даница, лепа; мила, свежа као мајски пупољак. Он се диже као да би је хтео домашити руком; нешто га живо повуче тој слици маште његове. — О лепото ! Је ли да си моја ?... викну и његов глас јекну у соби. Врага се отворише и собарица иромоли главу. — Је ли ме викао господин ? — упита она Он се трже. Да би сакрио своју забуну рече: — Требало би ми хартије и мастила. Нека дође момак да ми купи.... А ви, будите добри, упалите ми свећу. Заповест би извршена. — Хоће ли господин да затворим прозор ? — Молим. — Заповеда ли господин још што ? — Не, хвала ! Она изиде а он опет потону у мисли. Осећао се самац у свету, самац, без игде икога; као да је на каквој стени, на којој ни травке нема, а ода свуда, опкољен неизмерном дуби-