Delo

ЈУНАК НАШИХ ДАНА 97 — Којешта! Па то је бнла његова критика! А како ли је онима којих се тиче моја критика ?... То је рекао, али то ништа не измени његова осећања. П1та више они су га полако обузимали све више и више. — Матори угурсуз! Седи по вас дан беспослен па мери реч по реч!... „Немаш правца а хоћеш да дајеш правац!...*1 Будалаштина! А како је он радио!... Морам прикупити његове ствари па кад ли га поткупим —хоће се отресати!... Никога није видео него је махинално отпоздрављао људе што га поздрављаху. Некакав немир засео у души његовој па га је гонио улицама као фурија. Ни сам не знаде кад пре кући дофе. На вратима затече Стојана. — Шта радиш, море ? — Ништа, стојим. — Јеси гладан ? — Па и нисам. — Дела да ручаш, па ћу те по ручку одвести код једног чике; тамо сам ти нашао послуживање. Али — пази! Немој да ме обрукаш! — Што вас да обрукам ? Ако се обрукам, они ће ме истератп, па ћу опет на улицу! — Тако је! Али и ја сам о теби лепо говорио, *па нисам рад да им се замерим. — Добро, ја ћу слушати. Доктор уфе у кућу. На столу нађе једно писмо. Ранко му пише: „Драги Срето, Вечерас да се нафемо у Коларчевој пивници, па ћемо одатле на једну вечеру, где ће се о важном једном послу решаватн, а ја мислим да, где се год нешто важно решава треба да сп и ти ту. 26. јануара 18** г. Београд. , Здраво твоме