Delo

98 Д Е Л 0 III — Е, голубе мој, ево ме по позиву твоме — рече доктор Срета Ранку седајући до њега. — Шта има то тако важно ? — После ћемо разговаратн. — Пре свега кажи ми је ли велико друштво и куда ћемо? — Код Здравка а од друштва бићеш само ти, ја и Малиша. — Добро... Донес те ми чашу пива. ^ собнци код Коларца не беше више оног старог друштва. Иван више није долазио; Петар врло ретко; а Добросав, од како је класу добно, у опште се врло ретко виђао, Истина долазило је неких младића, који се махом око Ранка купише, алн то све не беше редован гост, једнога дана дође а другог не. Таман су попилн по чашу пива а дође Малнша с Миланом. — Виднш, заборавих рећи да ће и Милан бити с нама — рече Ранко. — Врло добро. Ови се поздравнше и заседоше. Поведе се обичан разговор, али се видело на Малншином лицу неко необично одушевљење тако, да се Сретен не могаше уздржати а да не запнта: — Море, шта је? Ти ми тако свечано изгледаш ?... — Ништа, ништа! — Да ми не спремате какво изненађење ? — Па готово да је тако — рече Ранко. — А шта је то ? — То ћеш чути код Здравка — рече Малиша. После пола сахата седели су сви око једног скромног стола у једној чистој собици у савамалској улици. Соба лепо окречена; у једном ћошку висила је икона домаћег свеца пред којим је горело кандило; по зидовима беху две три слике; два гвоздена кревета застрта српскнм тканинама на које гости побацаше своје капе и капуте — беше сав намештај.