Delo

НАУЧНЛ ХРОНИКА 429 тачност података о томе и завршује: да пнтање може бити само о томе, да лн је вероватно његово тумачење о узроку малог геотермског ступња младеновачког терена, а не да ли је овај заиста мали.“ Д. Антула изјављује: „да ннје сумњао у тачност мерења температура младеновачкпх артеских вода, и у томе ногледу радо одаје Радовановићу своје признање за ове прве податке о геотермскпм прилпкама у српским теренпма, алп да и даље сматра добивени број од 11 59 м за геотермски ступањ у младеновачком терцијарном терену као аномално малп, који се не даје објаснити искључиво — како Радовановић узима — хемизмом у лигнитским слојевима, а без обзпра на подземно кружење н порекло артеских вода.“ Свет. Радоваповпћ одговара: „да је ово са свим друго питање; да је порекло младеновачких артеских вода у опште псто тако као и порекло свих онпх артеских вода, ирема чпјим су температурама за врло многе терене одређени геогермски ступњп (само не свуда на основи оволиких података); да ток артескнх вода у младеновачком терцнјару иде у раснлинутим и са свнм благо положенам слојевима, а не у каквим посебним дубинским жицама кроз косе и вертикалпе пукотине; да се ово врло лепо потврђује и тиме, шго се артеске воде из младеновачких артеских бунара и у настављеним цевима једва пењу до десет мет. изнад просечне површнне терена, и то само оне најдубље водс, све остале пак много мање, а прве једва п до површине: — и, најзад, кад повећање темиературе у младеновачком терцијару не би долазало „услед хемпзма, којн се вршп у угљенитим слојевима његовим“, него услед врућих дубинских нзвора којп би нроднрали у њега из серпенгина, онда бн се морало константовати, да је геотермски ступањ у младеновачком терену најмањи у доњем делу његовом, који је нспосредно преко серпентина, а мањи у горњем, док је пак у самој ствари са свим обратно: он је већи у доњем а мањн у горњем. Како је овај део угљенит, п како је у њему иоуздано константовано да му уиоредно са слабљењем угљенпгости бпвају и геотермски ступњи ноступно све мањи, то је говорнпк и прннућен био, да цео појав протумачн једнно угљеннтошћу терена т. ј. хемнзмом поглавнто у пиритима, у толико пре шго се на сличан начнн објашњују слични геотермски ступњи и у другнм теренима (н. пр. нпритски шкриљци у Ерцгебиргу) и још мањи (Најфен у Впртембершкој). Монте Масо у Тоскани нема никакве везе с овнм“. Ј. М. Жујовић прекида двскусију о овоме тиме што пзјављује: „да Радовановићег, податак о геотермском ступњу у младеновачком терцпјару сматра као добнт за нашу науку, који је у нсто време у онште за Геологију врло интересан, јер је врло леп нрнлог оним подацпма којн доказују како су геотермскп ступњи за разне терене различити, н како су кашто услед локалних прилпка врло мали. Тражитп неке Финоће проматрања, које се пису тражпле ни за многе податке, унесене и у саме уџбенике Геологије, иретерано је. Подизатн сумњу у нечије резултате