Delo

КЊПЖЕВНОСТ 439 члану правила, који казује кака ће то књпжевна дела друштво нздавати. Сва та дела можемо поделити у пет врста. Прва су сппсп нашпх старијпх писаца па, друга, данашњнх, већ штампани алн ипак неприступни чптаоцима. Првнм бп се издањима учиннло да се псцрпљава корист умнога богаства које смо од старпх наследнли а које велнким делом још стојп за нас неродно : и оној другој врстн књнжевне тековине српске даје се ирактнчкп већа вредност , јер јој се даје могућпост да ст; лпо утиче и на друге читалачке редове а не само на онај мали број који је случајпо могао њу добпти у руке онда кад је први пут штампана. Тако идемо примером онога слуге којп нпје господарев таланат закопао већ га пустио у обрт, да га умножена преда пз својнх руку. Свећа која је, запаљена, стајала под креветом, пзпосп се на сред собе , да свнма светлн. — Уједно бп се ономе , што је нз књпжевне прошлостп п садашњостп наше најбоље, обезбеђивао и подржавао утицај п на будућносг. Још се обема овим врстама издања војује и против наше покрајинске поцепаности, јер особпто радови пзашлп у лпстовпма или другим перподпчним збпркама нису познатп свему народу, ношто се нашп књпжевпи листови, као год и полптичкп, слабо шпре пзван своје полптичке терпторије, и данас а камо ли пекад.1) На тако бнва и са засебним књпгама. Али Задруга је учинила да Мемоаре Матпје Ненадовпћа не чптају већ само дпректни потомци оннх чпја се дела на оелобођењу Србпјпну приповедају у тој књнзп, него и унуци оних Крајишппка п других Бошњака који су с протом војевалп н преговарали на Дринн п оннх којн су се оно исто време вптлалп са саучесницпма пли противницима Наполеопове славе по јевронским разбојпштнма. Нсто тако радовп којп су излазплп на свет латинпцом постаће сад приступни н свнм православнпм читаоцима српским. Трећа су по реду врста пови, нештампанп оригинали садашњнх нисаца. Њом се потпомаже књпжевно стварање савременога појаса, а књнжевннцпма се помаже да пздају своја дела. Том пак потпором добрпх раднпка сузбијали би се у псто време лоши. Осем тога пеговао би се укус чпталачкп, као год и ранијнм двема врстама; на послетку неки бп се писци прпказивалп целом народу, а не бп остајалп обласнн , као што још дан дањн за дуго бива с многпм од њих, док се год не рашчују. Четврто су преводи. Онп треба да богате нашу књижевност , нотпуњујућп празппне у њој онпм што је у тој врсти најодабрапије у светској књпжевностп. Задругиппм је преводпма нарочпто памењено да у читалаца поправљају укус, да сузбијају --езобзирну шпекулатпвност преводилачку и пздавачку. Задруга треба да омогући да се штампа, најпре у њенпм пздањима, и оно што се по потрошњи садашње публпке не би л) II данас. „Бранково Коло“, „Зора“, „Луча4, нмају у Србијн врло мало читалаца, а „Дело“ опет мало изван Србије.