Delo

440 Д Е Л 0 могло штампати, па да тим, с временом, отвори пут такој врстп превода н у других нздавача. Нето су поучни списи. Они треба да у широких читалачких кругова пастављају и освежавају опо што су у појединим струкама знања стекли у школама: да им приступпошћу својом чине прпјатном и ову лектиру од које пх је, од времена њнхова школовања, одвикавало, за многе једино, читање наших дневних лисгова и сувише једностраних, те да им , место веома разводњене н Фрагментарне поуке коју у њима имају, дају у руке здравију , пунију п темељнију. У исто време треба баш из круга опих наука, које су у нас до сад врло мало пли недовољнпје популарисане , дати задругарима иодесне књиге. Да би основаоди своје намере могли извести, потребно је било да буду на чисто и како ће их изводпти, другим речнма да пмају смишљену наснову за своја издања. Већ у позиву за купљење Задруге нзнесен је у крупнијим дртама таки програм, парочито оно што се тиче старих писаца који бн се прештампавали, а за остале врсте (осем, наравно, за нову оригиналну белетрнју) нзјављена је нада да ће се такође у брзо што слнчно објавпти. Доиста се одмах на другом састанку управину ради на томе. „Да би — гласи записник — издавање ове (поучне) врсте друшгвених књига бпло систематскп и смншљено“, нзабрано је пеколико лпда којима је поверено да „смисле п изнесу управи нацрт по коме бн се имале подмнривати празнине у разним гранама поучне књижевности, нзнесеним у друштвеном Позиву иароду сраском“. На другом састанку после тога подпоси изабрани одбор извештај по ком бп се првих година обрадпли предмет и за које се нашло да су најпотребнији у садашњем стању наше књпжевности н просвете. Тај надрт, нрпмљен у уирави, утврђује рад Задругин у том правду за преко двадесет година њена живота, и по њему је управа почела повераватп нзраду поучних списа поједипим научницима. То је требало урадити и за преводе н позајмиде нз туђпх књижевностп, али се већ ирвих састанака могло опазитн да у нитању утврђнвања програма имајуусред управе два различита мишљења. Једнојебило да се у главннм дртама утврди у напред плап издањаза подужн ннз година, и то је мншљене добпло израза у поменутом раду око старих писаца и поучнпх сппса; друго је бпло да се управи за ноједине догађаје оставе слободне руке. Док су онн првн полазплп с гледишта да установа, која садашњем стању срискога књпжевнога рада замера несистематнчност и несмпшљеност и која хоће да му тај недостатак иоправп, мора сама смислити наснову свога рада; дотле су други тврдилн да је управи довољно руководитн се при одлучивању о појединим издањима нзвесним сталним начелима а иначе поступати како се кад јави која потреба н прилнка. Овн су се бојалп да рад друиггвенп, ако би се на ситно утврдила наснова, не буд е штур потомегато ће управа, само да изврши програм, примати п штампати стварн, које иначе очевидпо не би примала, а папротив одбијати друте,