Delo

442 Д Е Л 0 књижевника, допунити, прегледатп и гдегде детајисатн оно што већ има смишљеио и утврђено, опет не могу не ирпзнатп да бп бнло веома апсурдно претератп у тражењу система у оваким пословима.') Хтети у напред не н за више него само за десетнну годпиа утврдитн под којпм ће бројем н у ком колу које дело кога иисца пзаћи — у ндејп је бесмислено а у животу би било чудовишно. Ствариост не трои да јој се у наиред одређујс шаблон у ком ће се она појављнвати; живот литерарнп, као п сав остали, хоћс слободе да се сам собом развија. Људима који у томе учествују остаје да за свој удео имају сталних начела. То сведочи све досадашње људско искустио, иа п Задругино. Ја сам већ споменуо пеке нримере где су непредннђени инциденти ометали управу да изда ово пли оно дело које је, по насповп, неком колу била намепила. Таких је догађаја било пуно до сад. А довољно је да једна само свеска омане управу, па да се поремети цело оно коло, јер ово, како сам показао, мора чииитп целину и имати шго нотпуније разновргпости. Да пак иншта друго нема, што везује руке нри оваком одлу чивању, били бн власници појединнх дела, Тек је Задруга била прорадила, један од београдских књижара чује случајно да некп чланови управе мисле да Задруга пзда нрпповетке једнога новијега ппсца, п оп с места упућује акат друштву јављајући да је у њега право својпне тих прпноведака Одмах се за тим друго једно лпце, са сгране , јавља управи као власпик дела другога српскога писца и тражн за штампање дсла његовпх — четрнаест хиљада Форнната! Међу тим, као да се у публицп на све ово врло мало помншља. Задруга је обећала издати најбоље стварп из наше досадашње књнжевне радње, и свак, нрема лпчном осећању потребе за издање овога или онога сииса, очекује да она у најкраћем року, а то њему значи: за годинудве дапа, пзда баш то дело. Понека од тих жеља продре и у јавност, обично у облику замерака управп за што то нпје већ до сад учипила. Међу тпм таке нестрпљпвости могу само сметати управу да саме те жеље испуни.1 2) Од наше је нестрпљивости управа доста зебла још од самога оснивања Задругина. За то је још онда, кад је иозивала чптаоце на уинс, тражила од оних који јој се одазову да се „са потребним стрпљењем допусти Задрузи време иотребно јој да свој програм барем у главнпм 1) . Г. Поиовнћ хоће да ее не само у наиред одредн сваки писад и поједино дело љегово, које ће управа издатп, већ чак, „који ће ранг П) и које место , сваком од тих иисаца и дела носебице, дати, у низу својнх публикација“ (с. 27.; тако и на с. 28). 2) У критици се Г. Поповића спомиње на више места како управа није до сад обратила пажљу баш на онога писца, који је оно ну],ен за 14.000 Форината. Да ли је то писање дошло до руку оном понуђачу, не знам; али је заннмљпво да је сад опет стигла од шега стара ионуда управи (истина са снуштених неколико хиљада). Свакојако је изјављивање оваких жеља у јавности и штетно и непотребно. Штетно, јер само потхрањује ненраведне претенсије неразумних власника; а непотребно, јер је управа казала и показала да потребе чнталачке има на уму.