Delo

КЊИЖЕВПОСТ 443 његовим цртама развије.0 Овака друштва треба да живе и раде дуже него најздравнји појединпи, па зар иије пеумесно замишљати да опа изврше свој рад за пеколико година? Ја сам показивао како је прешироко поље н самих појединих грана Задругпна рада, а камо ли свега скупа. Шта би се само могло говорнтн о величипи посла који очекује Задругине преводиоце сајезика великнх светскнх парода ! С тога се њеп досадашњн рад може правилно ценити само као почетак, по коме се остало може позиатн. За то ћемо и ми прећи на нрегледање оиога што је Задруга до сад урадила на поједннпм врстама свога широкога задатка. VI Издања старих писаца српских. — Доситије; ЗелиЋ. Најглавнија је врста међу Задругиним књигама она која обухвата стара призпата, тако да речемо класична дела српске књпжевности. Задруга треба да у њој одабере што је по вредности најбоље по реткости досадашњих пздања понајпотребније, и по облпку и садржпни својој иопајприступиије данашњем колену. Али кад би се ова три захтева оштро схватнла, иа стала тражити дела која су апсолутно добра, врло ретка п са свим пристунна књнжевном образовању онако шнроких чпталачких ред<»ва каки су Задругиии — иашло би се да их је врло мало таких. Прво би отпала сва дела која ннсу стајала на земљпшту Вукове реФорме: дакле сва од пре 1814 годпне, огромна већина нзмеђу те године и 1847. иа доста их и после ове. Од оних што би тако преостала отпала би сва на којима се внде сувише јаки трагови локалне средпне у којој су поппкла те су тешко приступна масп чпталаца по свим осталим крајевима (ту су готово сви списи из западнпх крајева нашпх). Што би после и тако прегекло требало бп да је постало библиограФска реткост, патек да уђе рачун На послетку. тај невелнкп остатак ваљало би мернтп па теразијама апсолутне књижевне вредности. Уверен сам да бн се на тај начпн могло саставитп свега неколико таких свезака. (Ако ко не верује, молим га да сам огледа учинити таки избор.) Са то би некодико књпга Задруга свој задатак имала да изврши ! ! Вредност, реткост и приступност к читаоцима треба за поједина дела друкчнје схватпти, а тако је у Задрузи до сад п схватано. Свп знамо од нрилнке којп су писцп истакнути у досадашњој књнжевној радњи нашој. Ту је свакојако врло мало дела која би могла одолетн с.уду којп би судио мерећи мерилом светскпх класичкпх створова; али онет за то имамо нуно дела која су не само усво.јевреме ималавелнкога културнога и књижевпога значаја у нашем пароду, него га и данас могу иматп, и ако су временом впше или мање изгубпла. Кад се многа од тих дела не бп међу тим пздала, за чнтаоце би и она најодличнпја имала, с тога, слабнјега значаја и слабије користн. Нравога лите-