Delo

444 Д Е ,1 0 рарнога образовања пс можо Задруга дати својим чптаоцима, ако им њепа кздања не буду давала слику историскога развпјања иаше књижевностн. За то су већ у првом „Позиву" управину нобројани многи од пнсаца, као М. Видаковић , Ј. Хаџић , П. Шапчанин, ко.ји су слабо оставили за собом радова којп бн, узетн сами по себп, нмали за овај нараштај каке велпке вредности. Свакојако треба помпшљатп и на то да се за ових последњнх с.то годпна паш живот, н ако се у XIX веку брзо живело, није толико иромепио, да така дела не могу н дапас, колпко толико, корисно, садржином илн обликом, утицати па читаоце.1) Од тих је старнх дела српских велики део тешко приступан шпроким круговима читалачким, алн Задругин задатак п јесте: да издања редигује тако како ће их, по правопису, моћп чнтати сви писмени Србн, а да уз то језик н стил објасни тако, да уклонп све тешкоће пспред чпталаца, подесним пак предговором и објашњењима текста да пм учини лриступне мислп и излагање тих старпх нисаца. Тако приређенпм нздањима ваља Задруга да, мало по мало, павикпе иублику на ту старију литературу; за то јој треба пазнти добро те у почетку давати теже стварп само у одмереним колпчинама. комбпнујућп пх с другим приступнијим, те да на чптаоце подејствује да пх иочну читати и да се с њима одомаће1 2). Старих је пнсаца, многих, н до сад било на продају у српским књижарама, али је мало које пздање било подешено према тпм захтевима; после, та су нздања по нравилу много скупља од Задругиних и по томе неприступнија маси. Ово двоје, и некрнтнчпост многих издања, треба као главпо мерило нмати при одабирању којн ће се списи, по реткостп им, одреднти за које коло Задругино. 1) Гледајући на кљнжевне нојаве са чисто естетичарскога гледишта, Г. П. Ноповић схвата ово цитање са свим друкчије од свих Задругиних основалаца и управљача. Он хоће „само одиста добра дела, јака, велика“ (с. 10.) У том је смислу дао, с пуно бујажљцвости, један списакдела од највише 40—50 Задругиних свезака (с. 9 и 10); алн и од тога не би остало више од тридесет свезака, чим би се одузело оно што није „одиста добро , јако , велико“ (јер писац не може тврдити да су н. пр. „Београд н кад и сад“ ,Т. С. Поповића, „Кула Ђуришића и чардак Алексића“ Његошеви или Коцебуе у Доситијеву преводу „јака и велика“ литерарна дела). Разуме се да се многе од оно 30 свезака могу данас веома лако наћи у трговини (Ненадовићева „Пнсма“, „Горски Вијенац14, Бранко, народне песме), а друге су опет, садржином или књижевним обликом или језиком, тако мало приступне данашњем књнжевном образовању читалачком — да Задругу не би требало само њих ради и њихова издаваља ни оснивати. У осталом, нигде се у свету не ради у оваквим приликама друкчије но у нашој Задрузн. И државе и њихови школски програмн и друштва за ширење литературе и приватни издавачи не ограничавају се, већ узимају у круг свога рада списе који у љихним литературама одговарају оним у нас, које Г. Поповић не цризнаје за вредне да се шире међу читаоце. 2) II ово је био један од разлога зашто се у првом колу поред Доситија и Поповићева „Давор.ја“ дао иједан релативно млађи, али за то и ириступан, писац — ТриФћовпћ, исто тако у другом поред Доситеја — нрота Ненадовић, Б. Атанацковић и Панчић, у трећем норед дубровачких лиричара — опет Трифковић.