Delo

КЊИЖЕВНОСТ 445 Пошто се тако но вредностп, приступности и реткости проберу, пптање је још којнм ће редом дела излазнтп. Једни мпсле да треоа из ове и осталих врста пајпре издати што је најбоље, најређе и најприступније чнтаоцима; али, кад бп сс они нослушали н могли послушати, зар да се Задруга сама осуди да доцније пздаје све сдабије и слабнје, све непристуинпје, све неинтересније послове? Други су нз пубдпке предлагалп хронолошкн ред: како је који спнс кад излазно, тако да опет изађе; ади то бп значпдо за дужи низ година издавати само „сдавено-серпске" стварп које бн мало ко читао (и плаћао!). Али, као једини разуман н оправдан начин, освештан у осталом искуством у сдичним нредузећима код других народа, остаје трећи, и ако је он за управу нонајтежн : да се овака деда распоређују по кодпма, како ће се сваке године стално н ненреки,1,по вршпти, игго нотпуппје, онај разноврсип утнцај на данашње читаоце који су Задрузи паменнли основаоцн; алн за то н управа мора стално пмати на уму све сво.је задатке, све начпне како пх може вршитн, све обзире које при том мора иматп. Управа се до сад и држала тога иачела н старала се да, према нрнликама н могућностп, склана у том смислу годншња кода књига.1) Она је у њима, према свему што је до сад речено, овој врстп издања главну нажњу поклањала и старала се да јој она буду најглавнпја, на су јој и била. Од свнх 28 свезака стара четири кола на прештампавање старих дела иде 11 свезака (овде би се слободно могла урачунати као дванаеста и књига иесама Ј. Илића). Не можемо рећн да тих једанаест свезака нриказују довољно све, по трајној вредности главније, појаве у развићу наше народне књпжевности; али се мора прпзнати да бн тај круг с мажим допунама могао задовољнтн н такп захтев. Што се тнче раннјнх књижевнпх периода, није се ишло даље од дубровачко-далматинске: стара срнско-словенска деда црквена нису днрана, што је за сад потпуно појмљиво. С тога међу Задругпним делнма стоји, но времену постанка, па нрвом месту „Антологија Дубровачке Л.н • рике“, те заступа књижевни одсек нзмеђу средине XV и средпне XVIII 1) Пошто се Задругин критнчар није начелно еложио с оснивачким гледиштем коректно би од њега било да остане доследан те да на кшигама које није ставио у онај свој списак покаже њихову естетичку ништавност н излишност да се дају у руке данашњим читаоцима српским. Таких је књига, до његове критике, изишло било седам („Мемоари“ НенадовиКеви, „Антологија Дубровачке Лирике“, две свеске ТриФКовићевих драмата, „Два Идола“ Атанадковићева, Панчићевн чланци и „Ннз старцјих приповедака“^ других пет — четири Доситијеве ц једна Ј. С. Поповића — биле су срећне да их унесе у онај свој списак). Критичар то није урадио, већ или ћути о њима или о којој апо диктички каже да не вања (само за две приче из „Низа“ има још неколико епитета). Није изабрао нп други пут — да видн како се изводио оснивачки програм (само што, на с. 28, налази да је изневерен издањем ,,Нпза“). Не ценећи дакле Задругу ни но свом ни по њену гледишгу, одлучио се (с. 29 -31) на трећи пут и на њему радио онако како сам показао у декембарској свесци „Дела“ с. 489 и 490.