Delo

448 Д Е .1 0 гледом на потребу таких носдова у нашој кљижевности. Алп је с друге сгране, гледајућп на савремене чпталачке потребе, тој критичности требало поставити неких гранпда. Како је већина нашпх класичннх списа штампана први пут старпм правописом славеносрпскога времена, којије данас постао чптаодима са свим необичан, морала се пзвршнтн транскрипција таких књига данашњим правонисом, као што се и у другом свету тако радн. Прн том се свуда тежило да се текст најверније прикаже са свим особипама пишчева језика, и само се у пеколика, релативно млађа, сииса псправпло иешто граматнчкнх омашака у језику. 0 овпм се пословпма у управн утврдило уверење да љнх треба да раде члановн уираве или оиа лица изван ље, за која су ови уверени да ће им то урадити онако како би они сами мислилп. Осповаоци су Задругнни имали у глави начин приређивања Задругиних издања класичпих нисаца, па су ради да то и покажу делом, и тим створе традицију која ће утнцатп п на доцније раднике. На ту им је жељу давало права што су то махом људи признати у иашем свету као стручњапи у таким пословима, те су им се они и до. сад с најразличнијих страпа поверавалил) Према томе је оно једапаест свезака старих писаца (пз прва четирн кола) пуштено у свет тако, како је у нае пре Задруге свега неколико књига нуштено. Све оне имају иотребие уводе плн предговоре. Многп су од овнх у многом праве оригиналне литерарне студпје, ношто пм се писци нпсу свакад могли, ни смели, задовољптп да просто препричају оно што су о овом иредмету моглн наћп готово у нашој књижевној нсторији п критицн: познато .је да у овима пма пуно и великих празнипа. Задругинп предговори пружају тпм днсциплинама неколпко лепих приложака.2) Да би пак п задругарпма при читању кога писца бпо сваки пут јаснији значај његове појаве у чашој књижевности, а како немамо подесне књпге о историји књижевној, добро бп било да се писци овпх предговора, под падзором секретарпјата Задругпна, старају да своје ппсање увек наслоне на опо што су њпхови преходници написали у раннјим Задругпним књигама. Још је значајније било ириређиваље самих текстова. Ту су, може сс рећи, свп Задругини радницп, осем уредника једне свеске („Аптологпјек) имали да почну пз почетка, пошто никаквих озбиљнијих преходних радова нису имали пре себе. Свуда су се морала тражити прва 1! То се исто може поновити и за спремаље нздања скупљених списа савремених нам књижевника. Тих и оних старих изишле су до сад 22 свеске, од тога су неколико б) свезака тајници по својој дужности спремили за штампу. Остале су приредиди по пола (по 8) људи из управе и изван ње. 2) Г. II. Ноповић замера Задругинпм књигама баш да немају оваких увода; ади он је превидео разлику између онога што Задруга ради старим и што ради садашњим живим писцима. Ове издаје, све из реда, без икаких увода; неки од њих имају свега коју најпотребнију реч. Забунив се тако, г. критичар је извео (с. 46) да су се све Задругнне књиге почеле у новије време издавати без увода !