Delo

КЊИЖЕВНОСТ 44! Г издања па по њима радити све, а то код некпх, особито Доситија, ннје био посао нн мали ни лак. — Да се чптаодима још вшне помогне у разумевању, дани су коментари „Даворју“ н „Антологији Дубровачке Лирике“. Први је од њих потпуно оригиналан, а п други готово цео. Жалити је што то није урађено и за Доситпја. „Мемоарима“ проте Ненадовнћа мање је то било потребно, а неколико је и урађено; у колико пак није то, накнађено је обилатим регистрима на крају сииса. Остало су све новији списи, за које данашњим читаоцима још не треба тумачења; њима није додаван нн речннк. Старнјим су пак свим додани пространији речници свих непозиатијих речн. У њима, у поменутим регнстрима и у коментарпма учпњено је, као год опо у предговорима, лепих прилога за крнтпчно проучавање писаца које је Задруга до сада издала. II последња два кола назтавила су издавање старпх писаца:лане је друга свеска вБасанац продужила Доситпја, а ове се годпне почиње првом свеском „Житпје Герасима Зелпћа“. — 0 „Баснама* ми не треба много говорити: толнко су познате; њима се у осталом овнм само довршује преклане изашла прва свеска. После њих иам од Доситија неће много још остати за редовна кола. Прештамнавати његове преводе не би никако имало смисла, колико с погледом на данашњу вредност већине њихових оригннала толико с погледом иа језик Доситпјев. Ако којн од оригинала што је он иревео заслужује да га Задруга пзда, треба га на ново нревестп или, најпосле, пажљиво прегледати Доситијев превод и нсправитн га нрема дапашњем књижевном језику. Такође не требају нам данас за широки круг Задругиних читалаца ни неке од његових оригиналннх ствари. Остале би да се употребе само неке ствари (међу њима знаменито писмо из „Совјета Здраваго Разума4": „Право реци на гледај те утеци“) н његова приватна (идомаћац) писма (сва или избор). Ипак мислим да п остало треба Задруга да изда, али не у редовнпм колима, већ у мањем броју примерака за нарочите купце, те да једном добијемо целога Доситија нздана како треба. Гераспм је Зелпћ читаоцима врло мало познат, и о његову је делу врло мало писано до сад ; а како ће оно и у доцнијим колима заузетп још две свеске, треба о њему проговорити пешто опшнрннје, иначе упу. ћујем читаоце на уреднпков предговор уз ову прву свеску'.) 1) Међу књигама које по мишљењу Г. П. Поповића не би Задруга требало да издаје налази се и ова. Он ппше да је она „за ужу публику, управо за опе који се баве студовањем књпжевности1* (с. 31). У тренутку кад ово читају моји стрпљиви читаоци „Дела,11 век су они добили од Задруге Зелићеву свеску и, колико сазнајем, многн су је од њих, п ако се не „баве студовањем књпжевности,“ и прочитали. Они ће сами знати је ли то читање имало и за њих интереса. Пошто нисам рад претпоставити да н Г. Поповић сам зна добро вредност Зелићева „Житија" а да овде ту вредност одриче само у духу целога свога писања, остаје двоје: или он Зелића нпје нп прочитао иди апсолутно нема критерије ни осећаја за вредност књижевних списа. Дело XVII 29