Delo

450 Д Е .1 0 II ако ово „Жптпје* нп.је нмало опе врсте значаја у нашој књижевностп, које су имада друга дела која су јој одређпвала иравце у развпћу, опет оно, међу свим просним спнсима све до средине овога века, заузима угледно место, стојећп до Доситијеве аутобпограФпје и Ненадовнћевпх мемоара. Ако овој двојици додамо још Вука и Сарајлију, нема(осем песника) у то доба књижевника који је оставио и једиако дело а камо лн боље од овог Зелићева. Као нгго Доситије слпка стање српскога народа у Угарској средином нрошлога века, а Ненадовић народа у Србпји крајем тога и почетком овога, тако и Зелић има значајан нредмет: стање нашега народа и нарочито православне цркве његове, у другој полп прошлога века н иочетку овога, у крајевима који се беху затекли нод влашћу млетачком па, после многих промена у доба Нанолеоново, пређоше у руке аустрпске. Зелићев предмет није од онако широкога зиачаја од каког је Досптијев н Ненадсвићев (а Доситијеве идеје већ са свим оставимо на страну); али кад се узме штаје православпа црква била српскоме народу и да је њено стање под културпим католичким држа вама мање познато а не мање ннтересно но оно под Турцима, оида се Зелићеву сижету не може одрећн велики нптерес. А сам је Зелић бно лично у ондашњим прилпкама п догађајима православие цркве на том крају — та§па рагз. Већ као огранак старе свештеничке породице на пострпжник манастира Крупе, једнога од три главна православна центра у млетачкој Далмацији, нмао би но чем занпмљиве предмете причати: али је он, поставнш крупским архимандрптом, постао, после свога противипка Скочића, главно лнце у црквеаом животу далматинском, иа од млетачке иропасти до бечкога конгреса средиште свега. Разуме се да је према томе имао и живога учешћа у бурпим политичким догађајнма онога времена. Али значај Зелнћева сппса није толнко у прпиоведању спољашње исторпје далматннске, н ако за догађаје после млетачке пропасти има и тога доста, колико што видимо њено унутрашње стање, главне јој представннке, њихове везе с осталим православљем (нарочито с Русијом иа с Цариградом), за тим понашање католичких Млетака, па Фрапцуске и Аустрије, према православнима на српском приморју. То је веома значајна културна слика из српскога живота. Своје ,;Житије“ пнсао је Зелић јамачно по угледу па Доситија, кога је, како се внди п како сам казује, веома ценно. Тако су радили н многи његови савременици: Ненадовић, Текелија, Ј. Вујић, М. Видаковић. Кад доцније у књижевности преобладају други узори, а јамачно под утицајем нромене у стању духова, престаје готово са свим та врста, као н неке друге (н.п. басне). — Зелић, којп је доста нутовао и доста свакојакнх догађаја доживео, хоће да оставп спомена о њима. Али он нема нарочите тендеције као што је Доситије имао, једино што хоће себе да V што бољој светлости нрикаже, нарочнто према личним противницима, те му неки делови књиге имају јасан тин апологије. На тај начин он сиокојно приповеда и незнатније ситнпце из свога жпвота. Све то, колико