Delo

КЊИЖЕВНОСТ 451 не даје оелнћеву спису велнкога социјалнога значаја, даје му лптерар нога. Из њега свуда бије непосредна стварност жпвота, незастрта никакнм туђим или узгредним елементима. Оп право казује оно што се њега тицало, а у томе је, као себичан калуђер, бпо врло осетљив. И он дуго те утиске живо памти, и онда кад је сео да пх ставља на хартију, па нх збиља Врло жпво и казује. уверен да је све то озбиљна и знатна ствар. II свуда је субјективан, и у тој мери, да толпко одсутство каваљерства нас буни. Он у свакој прилици полази од себе, све мери према својој личности и њепим интересима. Чим нешто прича, одмах ту долази и његова личност, одмах везе између ње и тога. А лукавство његово — јер је Зелићева бистрина веома лукава — брзо прозире шта у којој сптуацији може имати везе с његовом личношћу. У свему томе он тера, у прпноведању, до простодушности. То је с тога што је он потпуно чедо свога доба н мапастира, нпје заражен модернпм идејама које од Досптпјева времепа не само преобразише нојмове великога дела народа српскога него почеше преображавати и душу српскога кадуђерства, као што су у католичкој Јеврони давно учиниле реФормацпја и ФилосоФПЈа XVIII века. За то је он простодушан, поред свега свога лукавства, те не прпкрива неке калуђерске црте п особпне, што данашњп калуђерп брижљиво нокривају. Он сматра свој калуђерски позив како би га сматрао да жнвн усред средњега века. С тога ириповеда неке ствари, које се више не приповедају. Та његова отворепост, иоказана у XIX веку, заслужује признање. Њој дугујемо нзвесну искреност у самоме спису. Он нросјачи, али с уверењем да то чинн с правом, на зато све н ирича. С тога ми ни уједном делу у српској књижевности немамо, а од сад ћемо теже моћи п пмати, таку слику наших старих манастира са свим калуђерским страстима, себпчностима, ситничарствпма као шта је ова Зелићова. Она је по мом уверењу пајбољп коментар Доситијеву „Животу и прикљученијима“, нз ње видимо, боље него из самога Доситија који о томе вшпе декламује ч филосоФује но што слпка, шта је знаменитога Чаковца одбијало од калуђера н манастира. Природно је да у овакога Зелића буде и вера хрпшћанска потпуна, апсолутна, као у средњем веку. Он верује у завете, у моћи, у чудотворне честице н .исцелптелне‘■ воде, у непосредпу помоћ Божју н Богородичину и светачку. Нека се прочитају само одељци о оној главобољи, тешком сну и заветовању у његову детињству (с. 16 н даље), па три чуда која су се на њему испунила у Цариграду за време куге (с. 143—9). Једпоставност духа Зелпћева, његова осетљивост и страсност, а уз то доста јака репродуктивна машта чине те је у њега врло живо сликање и приповедање, н ако без уметностп. Као човек без литерарнога образовања, а осећајући то, Зелић је тражио сарадника који бп му спремио за штампу дело н, као што је познато, бно је за то умолио знаменигога Доситијева ученика Соларнћа п већ му за то платио. Алн, због болесгп н