Delo

КЊНЖЕВНОСТ 453 нмао први пут сукоб с архпмандритом Скочићем, који је као „генералвикарије“ далматински заступао православнога јепископа, а уједно се одлучпо да иде у Русију за милостињу црквама далматинским, те, поред свих сметња Скочићевих, полази опет преко Беча и Пољске (у којој излази пред Станислава Поњатовскога, иоследњега јој краља); па руској гранпци зауставља га царска забрана да се туђпнски калуђери не пуштају у земљу, ади ои савдађује ту препреку, прпступа царнцп Катарини II па стпже у Петроград: ту наилази на нове сметње, које он принпсује Скочићу, па с нешто нрикупљене милостиње полази из Русије. Но овоме чотаоци најлепше могу видети колпко је обиље занпмљивих разноврсности у овој свесци Зелпћева „Житија“. Свих ових трннаест досадашњнх свезака учпнило је већ доста за старе српске књижевнике. Доситије, који је и до сад био доста рашпреп, рашпрен је још н внше п то издањем у исто време подесним н крнтнчним а многобројнијим од свпх ранијих скупа. Исто то вреди и о „Даворју.* Још више вредп то за Зелићево лШптије“ чије је прво издање врло, врло ретко, те је читаоцима приступно само панчевачко. а осем тога Задруга издаје један повелики део који не само што још нигде нпје штампан него се управо није, до нре краткога времена, нн знало да га има. А кад је Задруга била срећна да добнје тај рукопис, није имало смисла држати га закључана, већ га је пребало штампати, кад се пак то већ ради, ваљало је штампати и оно остало.1) ТриФковићева су дела такође н до сад била раширена, али нису била прибрана и сређена, а једно је. „Младост Доситија Обрадовића", све до сад бнло нештампано. Панчпћеви списи, којп су овде ушди, били су растурени по стручним издањима н посталп неприступпн широ.ј публици, а један је комад сад тек штампан. Дубровачка је лирпка бнла публици која не чита латиницу готово непрнступна, сад је то „Антологијом“ престало. „Мемо1) Ту није могао с-метати обзир што је то и до сад читаоцима приступно у оном панчевачком издању (упореди замерку Г. Поповића). У том је издању био приступан п Доситије и „Даворје“ и већина старих списа који улазе у круг издања Задругиних и чије је издавање главнп задатак њен. Може се рећи да су тамо остали нештампани, у главном, само они списи чије је издање повлачило каких нарочитих практичких незгода. Пошто су сви речени списи у Панчеву изишли још пре него што је Задруга основана, ако би стајадо да Задруга не треба њих да издаје и по други пут, значило би да је бесмислено било и основати овако друштво каква је Задруга, јер би беснислен био сав главни рад у њему. Међу тим, Задруга је баш била основана да подмири читаоцима, народу, потребу коју му панчевачка издања, из равлога које је излишно расправљати, нису била подмирила. У осталом овде ћу констатовати да је, од свих 13 књига старих писаца, узето само пет их које су и у Јовановића штампане и од шесте („Низа“) само десети део. Ту је, поред некога малог обзира на нереткост тих књига, још у многих чланова управе преоблађивала и пажња да се што мање оштете речени издавачи, који еу до сад српској књизи леппх услуга учинили.