Delo

КЊИЖЕВООСТ 4-') 7 томе су од Змаја у нас некад јачи били само Његош, Јакшић и Нрерадовнћ. Алн се данасза то у опште ие даје много. Не проповедају садашњп песнпци пове народне идеале, па да се за то пе цене они стари н њиховп певачи, сад се у онште никаки неопевају, а патриотска је песма оглашена стихотворачкнм непесничким послом. Така умна аберацијаесгетичарска не признаје Тиртеје нп Пиндаре, слеже раменнмаили седамдесетнх пред споменпком нагробуВпшњићеву, прелази преко Факта да јесамоодржаље национално, као год и самоодржање једпнке људске, појава нриродпа која прожима инстпкат, осећаје, мпшљење човеково и да према свему пма у себи све битне елементе које п ма каква друга појесија; та аберацпја жмури пред исторнјом народа н књижевности. па ипак налазп одјека у расположењу савременпх духова Шта иислпте, како би тако тврђење бпло примљепо шездесетих плп седамдесетих година? Али данас је друкчије. Сад се пљеска ономе који само за себе зна и слободно истпче да га се остали свет око њега тиче у толико у колпко га доводц и своди на своју личност; оном, који заборавља на себе па осећа с братом и човеком његов бол плп његову радост, не верује се, за његове се топле речи вели да су, надувене, сложене у стпхове. 11 пред таке чн • таоце пзносн „Певанија" песме у којцма се славн Југ и Југовићп и утицај њнхова прнмера на данашње колено, где се православље нзносп као народна светнња, где се велича жртва малога Растка Немањина и красни плодови које она, и после векова, доносн потомству ! Ту се прославља н Јунаштво Сињђелићево п то не громкнм речима које ће вам голицати ушп и дати прилнке да се дивите вештини уметннка који нх пред вама декламује, већ баш простотом, која би требало да к срцу иде. За многеје данашње српске чптаоце година косовске иетстогодишњице (1389—1889) залуду дала таки обилати низ лепих песама Зма!евих. које би саме, кад ничега другога не би бнло, могле цслу ов.чку књигу искупити. Напомињање да Косово још нпје потпуно освећено, да на њ још има сриска војска да пде, можда, у осталом, не армонира довољно с осећајима гензрације која је у свом опортунизму готова да се прндружи дипломатскпм узвицима: „Падишах чок јаша!“ Што је још горе, — Змај јавно жалн за некадашњпм светлим даннма смелости и жара (с. 256) а оштро осу* ђује опортунизам кад спђе и захвати масу народну („Ал’ нарол ниједап До народне среће Доиузио до сад пије, — па ни од сад пеће“, с. 75). II много што шта друго осуђује Змај, управ цело ово, без надања и мушке воље. расположење друшгвених духова (,У магли“, „Навире ноћ...“). Нарочито му за то дају обилатога повода прилике у угарском Српству, особито борба коЈа се сад води у крилу самога народа а не више с туђином. Ту је нарочиго енергична — песма „Понеари*, дивна у својој простоти стиха н стила без сувишне, без звучне речи. Те су песме излазиле у разним листовнма илп другим повременим издањима ових петнаест година, а на многим се од њих познају траговн да су за неке од тнх листова нарочнто писане. Тако опе пз ,Невена“ имају одсев дедових разговора с унучађу, док оне из „Стармалога“ нмају