Delo

КЊ11ЖЕВН0СТ 459 тога првога времена. Крнла и окриља временац, ,Две ноћп“, „11од тополу“ и др. наслањају се његове на „Ђулнће Увеоке“, и могу уз њих бел зазора иристатп. На нослетку има их леи број који допуњују његову ранију збирку нревода. Ту, поред имена мање нознатих V светској литератури, налазпте н велнкане као Пушкина п Гета. Кад сам ноказао шта Змај пева, могло бн се тражптн да сликомдуха и располОжења новога времена покажем како ово није могло прпхватити таку „Неванију*. Али то би бпло пзлишпо. СамтопЗмајев казује да онп иису сродни. Змај нпје имао никаких великих дела нашега колена да опева, он нас је шнбао или је с болним подсмехом дизао руке од нас. А то што је његсву осетљнвост вређало било је тако распрострањено, да пх је мало између нас остало који би се с њнм слагали потпуно и којп би билн вољни одазвати му сеодмах. Змај ми се приказује у време после осамдесете годнне, као онзј његов вСтарац“ (с. 251.), стари хајдук, који се ућутао те му само око сузи гледајућн „горке јаде“, али иа ипдискретно пптање за чпм тужи, има само осмех, у ком се јамачпо слпва презрење са сажаљењем. Али, нитање може битн, кака смисла онда има иружати такој публицп таке књиге, кака је ова „Певапнја“, као што према томе, није требало издавати ни .Даворје“ ни Ј. Илића? На ппак нитн је ова душевиа погруженост у све публпке тако нотпуно дубока, нитн је сва данашња публпка. нн сама млађа, без разлике заражена индпФерентнсмом и клонулошћу, која је главнином њеном обладала. А баш и кад би друкчије би.10, протнву тога би требало војевати, а душу — „иесма снажи*. јер опако душевно стање нпти сме нитн може остатн као стална појава. Оиа се јавила услед паших националних неуспеха којп нас бпју од последњега рата за ослобођење, а дала јој је можда хране и поситпвистичка утилитарна струја јсвронске ФилосоФије н науке ; алн после ге реакције јавиће се и нова акцпја. Као што је познато , већ онако сматрање појеснје у опште а Змајева певања на ло се изазвало је до сад поред одобравања, још и честих протеста од стране оних, у чијим је грудима било уверење и надање толико силно, да није подлегло пскушењпма. Међу самим је несницима овога доба било таких, ма колико пзузетннх, нојава неколико. У том је погледу нарочито характерпстпчна двојност певања Владе Јовавовића. У њега је било поред збирке „Из Брачнога живота* и других песама у којима је нравце настављао Змајев дух. Таке непреклоне наде требало је п Змајем подржати, плам вере подгрејати. С друге страпе, има пуно знакова, по којима бих могао посведочити да у духовима настаје нов ирекрет. То су већ и онп, који се тога боје, опазилп, н већ предузпмљу мере да му на пут стану. Да се и сама појесија чплпм полетом обновп, да се гласови народнога духа ирепорођенога п очеличенога у последњнм искушењима, гласови којп се већ чују по осталим крајевима, појачајт бројем и снагом, прииомоћп ће и она земља која све Српство населп а себе не расели и њена друга поноспта. Од туд севају варнпце за нове