Delo

460 Д Е .1 0 пламепове. Није, јамачио, сдучајност, што је, по смелостн патрпотске замислн, најсмелија Змајева песма пз ове свеске — штампана у босанском „Требевнћу“: као да .је песнику осећање говорило да ће га у тамопЈЊих читалада срести одушевљеније расноложење патриотско него другде. Група мостарских песника и њиховнх другова нз Босне као да прориче јак прилпв свежега народнога духа у песннштво наше , онога духа који је носпо Бранка и Његоша и остале које ранпје споменух. А у Змајевој појесији, као п свакој правој појеспјп, нма доста хране и за душе колена које тек настаје. Добро он вели, баш у књнзи о којој говорим (с. 5), за песму петвековне борбе Србннове: „Ова песма тужна, славна Нпје јоште допевана.“ А мпсао српску, како је Змај пева, примиће нови иојас, врло мало моднФИКовану, као своју, н докле је год не внди остварену, докле год она, и после тога, буде предмет мпсли Србипових, неће овс иесме бити на одмет. А кад Књижевна Задруга пздањем „Друге Певаније* даје могућност да свакоме у чијој душп има жнде која може одјекнути на оваке гласе, дође у руке што потпунпја слика певања велнкога народнога песника, она тпм чннп своју дужност према народу н његовој будућностп. II кад је песнпк, осећајући своје године, зажелео да внди и ова чеда своје внле заједно издана, био је у иотпуном праву према своме народу.')

У оно време (1841—80) кад је српски песник, праћен жицама лирс п гусала, гласно певао, српски је прпповедач тек проговарао. Нешто беше започео Богобој Атанацковић, али њега смрт омете. Апросечну слику ондашњега стања наше прпповетке даје онај „Низ“ у Задругиним издањима. Јединп се, пзмеђу тадашњих ггриповедача, јачим талентом издваја Јаша Игњатовић: али то је већ друга половина онога пернода времена. У тој се поли, алијош доцннје, јављају и Љубиша и Јакшпћ. (Коло загребачких писаца овде не спомнњем, а ено је у опште било без утицаја на досадању српску приповетку.) На прагу новога доба стоје од сгаријих радника, који се сад обраћају к приновеци. Милнћевић и др. Милан Јовановић, па иови: Лазаревић, Глишић, Жнвковић и други. Лазаревић је, као год Бранко и Бо11) Сам је иесник изЈавио да међу песмама у овој свесци има их које су овлаш рађене; нма нх опет других за које треба рећи да им ни предмет није такав, да их због тога вредн растурати у 9000 примерака. Ппак је одатле грдна даљина до замерака које су нашле израза у критици Г. Поповића (с. 42 и 44). Ценећи са једностранога еететнчарскога гледишта, он не може схватити целога Змаја, те гДругу Г1еванију“ приказује као врло слабу и замера уреднпку ове збнрке што је није свео на неколпко табака. Што се самога уредвичкога посла тпче, треба казати да пред управом није нпкако било иитање хоће ли издати пзбор од седам осам илн овако 35—40 табака, већ хоће ли штампатп ове скупљене песме плл неће. Ни управа ни уредник нису могли преиначнти битност постављенога им питања. А како је једино могао на то гласити одговор, надам се да нп дапас не може бити сумње.