Delo

КЊиЖЕВНОСТ 4(31 гобој, прешао блеснув преко српскогкњпжевео: нсба. Његове ће прпповетке скоро Задруга пздатп као што је пздала и збпрку Ловаповићеву „С мора и са сува.“ То ће исто бпти са скупљеним пли изабранпм приповеткама .Бубпше, Јакшића, Шапчанина, Глншића и другнх. Од њих се сад дају ове Мите Живковића. Живот у Војводини приказује, међу Задругиним књигама, роман Богобојев, у Ириморју Матавуљев, у краљевинп .Јаикове прнновегке: босански нам до сад није приказивала ие само приповетка него ни кака било друга књига у Задрузи, асадзањ имамо Жнвковнћа. Његове ,Босанчице“г по времену кад нх је већина излазила, пре би се могле прибројити још доцнијем колу писаца али Живковпћев приповедачки рад почиње много раппје, мислим у бечкој „Српско.ј Зори“, предметима из жпвота угарских Срба. С тога се у њега н налази много што шта што га везује за коло Јакшићево, које је тада довршивало свој рад. 'Гога, разуме се, има н у ,Босанчнцама“, н ако су оие доста позније постале. Свпма је њнма осем једној („Иравда у Боснп“) у језгрн љубавна Фабула; у већпни владају силне страсти, те љубав доводи до пнјанства (Хасана у ириповеци ,Да заборавии), кавгаџилука (Плију у ,Кавгаџији“), лудила (Белику у „Шенула“) и другпх тешкнх болести (Јова у ,Првп и пошљедњи иут“) па н саме смрти (јунакињу ,3латкец); нод утнцајем страха илп бола душевнога бркати људи иадају у песвест (отац у „Чуду“ н оба брата у „Први и пошљедњи путр). Догађајн су врло драматични, са честим непредвнђенпм расплетима или другим нојединостпма. Тек се нри крају прнповетке види шта Хасана тера да пије („Да заборави“) или шта Кристу Дукину гони па бешчасну лаж („Првн и пошљедњи пут“). Али је, за то, причање, — живо, драматско, и тај тон, који уједно пмитује једру концизност народнога говорп и природну задушност проста прнповедача, даје овим сликама нарочиту драж. Пначе, са свим онако како је по правилу V старцјој приповеци, нема јачега характерисања лица: две Кристе у „Први н пошљедњи пут“ не можете ни по чему разликоватп. С мушкпма је као и са женскнма, само што се неколнцинн даје гврдоглавство (отац п син у „Чуду“, Илнја у ,Кавгаџији“); али баш за то што се та црта чешће спомиње, човеку и нехотице пада на ум Бранкова аностроФа Босанцу : „тврдо срце, тврда главо.“ Стари је остатак и неприродност која се чешће јавља. Кад човек слуша Илине и Анђине разлоге у „Кавгаџнји“, одмах опажа како ту пзбијају пишчева учена мудровања илп натриотске мисли. Алп поред тих слабпјпх и одличнијпх страна старијих књижевних траднција, пма у „Босанчицама“ и пуно других, које обележише новп правац. Писац нас уверава, а треба му, по свему, вероватп, да су њему за подлогу служилп збиљски догађаји сарајевскога живота. Од туд бо* гатп пароднп језик, ретко где књижевнички некоректан, и ако недовољно веран докалној средипи. Од туд писцу јамачно онај силни утпсак и интерес у читаоца. Од туд на многим местима снажнн потези којп дубоко приказују душевно стање личностн у прнповеткама, те замењују детајнију п