Delo

462 Д Е .1 0 Финпју аналису. Од туд она сила живота психичкога и Фисичкога у његових јунака. Тај ;кпвот није модерни изнурени и посустали, већ једри народнн, и ако градски. У личности се „Босанчида** истина врло често поремети нормална равнотежа, али не од пзнурености једних или других органа н љпхових ФункциЈа већ од ипертроФије других. То су људи снлие воље н сплних осећања. Двапаестогодишњп Мпћо („Правда у Босип**) не устуна старијим личностима. Они том силом, ако не савладају што им је на путу, руше и себе и око себе. Кад се у Блатке понесе мржња плаћених нздајица с љубављу према такој полицијској вижлици, пред њом се гроб отвора. Неусколебанп нојмови старннских иачела о грађанској честптости, о грађанском националном патриотнсму приказују се верно у овој збирци1]. Знаоци рекоше да се верности сликања сарајевскога живота у овој књизи не може замерити. Што ће српски читалац добити прилике да загледа у душу и жнвот градскога становпиштва но Боснн п Херцеговинп, ни]‘е ствар индиферента. Кад све то скомбинујемо с оннм идеалисмом који је од .старијега колена остао Живковићу, можемо рећи да је српска публпка добила у руке књигу »и лепу н добру и поучну. Уверен сам да ће читаоци наћи да су ове прнповетке н симпатичне, ие само по предмету (јер то .је за Србина појмљиво одмах), него п по оној топлнни с којом га је Живковић обрађивао. Неке од њпх. особпто „Враг девојка“. лраве утисак развијепе лепе севдалинке босанске. Носле овога првога велпкога кола сриских приповедача стиже ново: гу су Матавуљ, Адамов, Беселиновић, Вукићевић. Сремац, Илић (Драгутин), Иоровић. Ганковић и толики другн. Избор и њнхових приповедака угледаће поступно свста уЗадругиним књигама. Са свима њнма, и неким од оних ранијега кола, приповетка у осамдесетим п деведесетим годинама добива у кљнжевиом и друштвеном животу нашем онај значај који је пре имала песма У том колу, данас жпвих, нриповедача најглавнпје место заузимају Матавуљ и Јанко, и њима се тек у вајновије време примичу Сремац и Ранковпћ. Јанка једна црта одмах разликује од Матавуља, Сремца н од Мпте Живковнћа. Живковнћ је осем „Босапчица* писао још нз живота српскога с једне н друге стране Саве и Дунава. II Сремац је с обе стране узимао предмете свога писања. Матавуљ је, „странствујући* налик на старе наше „литераторе* (Досптија, Јоакнма Вујића), прошао кроз добар део српских земаља, те зна живот целокупан у Црној Гори п на Ириморју као и градски у Србпји и Војводини. Јанко је остао писац спецнјално живота у краљевини. Па ни ту се, до најновијега времена, пије кретао даље од 1) Патриотпзам наше босанске браће, који избија у овој збирци, не може ослабити оно што сам у декембарској свесци „Делаи (с. 500) говорно о характеру Задругиних издања. 'Го сведочи Факат што су ове ЖивковиКеве приповетке превоћене у самом „РезГет Тоу(Ји-у и другим таким листовима.