Delo

62 Д Е Л. 0 — Ах , Зевсе , како ви од њега хукнусте! — рече Јослф, којега тадањи комичан положај Ревекин нагна да ирсне V смех, и овај, по обпча.ју, на мах прекине. — Други пут ћу од сад добро отварати очију ире него што вам допустпм да ви за мене бирате. Ннсам знала да је људима толикодраго стављати на муке јадпе, незаштнћепе девојке — рече му Ревека, док су сплазили на ручак. — Бога мн, Мнс Ревека, не бих вас, ни за које паре на свету хтео увреднти. — Не ; знам ја, да вп не бисте хтелп — рече Ревека, а веома му љунгсо стеже руку својом маленом ручпцом, на је поплашепо отури, а ирви пут му се загледа у очп, а затим обори поглед к .земљи. Ту ннсам сигуран рећн: да ли његово срце није јаче прилупало при овом случајном, плашљнвом и љупком зпаку пажње од стране овога простога девојчета. Ово је већ бпо .један корак блпже к цпљу, што бп многе госпође од непрпкосновена гласа н осетљивостп осудиле као неупутпо. Е, алп ви самн видите, како је Ревеки ваљало све' те стваргТсамој отирављатп. Ако .је којој дами немогуће држатн служавке, самој јој ваља собу почиститп, колико год она бпла угледна. Кад девојка нема своје матере да води те преговоре са младићем, онда њој самој падатај посао на врат. Али, ах, каква срећа само што та женска створења пе кушају чешће на пама својих моћи! Кад би она то учннпла, ми нм се не би моглп одупрети. Нека ма која од њих, ма била ружпа плп стара, укаже људпма колпко толико на клоггости, онн одмах падају пред њом на колена. Ово ја истављам као сугату нстину. Женско у погодним околностнма, само нека није грбаво. удати се може за кога му душп воља. Хвала милостпвом Богу само што та мила створењца па позпају своје моћи као плашљива зверад у пољу. Без тога бп давно и давно пама потпуно обладала. — Вп’ш. баш почињем пешто онако осећати као оно у Думдуму лрсма Мис Катлеровој мпшљаше Јос.пф улазећп у трпезарпју. За време ручка се впше пута обраћала Ревека њему краткнм полунежним, полу-шаљнвим погледпма ради јела, јер се сад већ била прилнчно одомаћила у овој породпци, а са Амалијом се већ пазила као са рођеном еестром. Тако бива увек са младим а неудатим женскињем, кад бар десет дана проведе заједно у нстој кући. Иепуњујући готово кастиле све иланове Ревекппе Амалији не остаде ппшта внше да учини у том правцу, него још да опомене својега брата на нешто што јој је .још прошлогодпшњега Ускрса обећао био. Смејућн се рече му о обећању да је води у Воксол: — Знаш још док сам била дете у гаколи. А сад — рећи ће му — ношто је ту и Ревека, то је баш гао н наручено. — Ух, дивно! — рече Ревека, хотећи пљеснути длановима, али се лрнсетн, те то не учинп, како је њој, скромној девојци, н доликовало.