Delo

БИДАНС 455 од тих болова неће је поштедети, и Марк Одбер уздрхта при помисли на невољу, тужну другарицу евоје младости, одавно заборављену и чији се спектар појављиваше у томе тренутку, клизаше се по лаким иростирачима, огледаше се у раскошним огледалима, угњездиваше се у елегантном намештају, грабећи све својом мршавом руком... ТТрође један слуга. Он га запита : — Где је госпођа? — Госпођа је са баштованом у стакленој башти. IV Одбер покадшто замераше својој жени, што живи само ла биљке и цвеће и борио се против ове етраети, коју не могаше разумети. Он је нађе пред једним болесним банановим дрветом. које је требало спасти. Слушала је савете баштованове. који је говорио ударајући се у главу, збуњен као лекар. чија је дијагноза несигурна. Она се једва окрете да отпоздрави евојега мужа. — Тражио сам те, Анријета, рече он, потребно ми је да разговарам с тобом. — Ах! учини она расејано. II онда окрећући се баштовану настави: II тако ви мислите, да у корену нема црва?... Или може бити... Одбер је прекиде: — Оставп то сада доцније ћеш се занимати тиме. За сад мени требаш. Он беше узео свој деспотски тон, тон, који његова жена добро познаваше, због којега је дуго иатила, и који је много доиринео, да јој се Одбер мало по мало покаже пре као госиодар но као пријатељ, тиранин, а не друг. Добро, рече она с резигнацијом. II Марк се осети раздражен, као да је хтео да она наслути истину. Задржаше се нод једним расцветалим кестеном, — IIа шта је? запита она. Она то каза исто онако равнодушним тоном, као мало час Клодина: јасно беше, да г-ђи Одбер ни на крај памети