Delo

450 Д е л о није долазило, да еаонштење њенога мужа за њу може бити од какога интереса. Марка увреди та неоеетљивоет, која етојаше у јакој противречности е бригама, које он чуваше еамо за се и унутрашњим немиром, који је крио екоро две године. Он одговори сурово : — То је, драга пријатељице, да емо ми пропали. Госпођа Одбер ее подиже еа столице, на коју тек што беше села. — Пропали! иовика. Пропали! је лг ми то рече? Она беше саевим бледа, а поглед јој лутапте. Да, наетави Марк, пропали емо. Пропали е врха до на дно... Има их већ, што то нагађају, сутра ће за то знати цео евет... Склопићу свој биланс... треба то... Већ сам ее еувише задржао... Немам право више да чекам... II еад је крај, — крај свему... Фабрика ће ее продати... Продаће ее кућа... Продаће ее намештај... Нама ништа неће оетати. ни толико! Он закачи ноктом за зуб. — И твој је мираз пропао... Ја знам добро да пиеам имао право, али сам хтео да ее борим до краја... А ја те уверавам да сам ее добро борио. Што иадам то је због тога што еам дошао до краја... Ништа више немамо осим Клодининих педесет хиљада динара... Срећом те еу неотуђиви, иначе би и они отишли еа оеталим... Видиш, то је као у коцкању; човек се увек нада и иде, иде, док се еве не срупга... Сад је евршено... Он је говорио брзо. осећајући како му бива лакше. тпто што на поелетку може да каже то, што му је на срцу. — Ево нас еад на калдрми, еирота моја пријатељице. са целом нашом несрећом... Изнова ваља прекрајати живот... А како?... Ах! То је иитање... Кад ее има двадееет година. лако је поћи у освајање евета... Али у напгам годинама... Кад бисмо имали пријатеља, да нам иритеку у помоћ... Да ли ее у невољи могу наћи пријатељи! Ја еам о томе много миелио. тражио сам око себе... Не можемо, видиш, ни на кога рачунати... Ја не бих ни хтео да се обраћам ма коме, то би био изгубљен труд. беекориено понижење... Једно више, јер еам