Delo

БНЛАНС 457 их ја за дне године претрпио доета кећ... А доћи ће друга нонижења, и још друга... II најстрашније је то, што ја не нидим краја овој невољи!... Госиоћа Одбер плакаше, не одговарајући. не слушајући. не тражећи објаптњења. која не би разумела. иошто никада ништа није знала о пословима својега мужа. Он беше почео опорим гласом, али се све више разнежаваше. било, што речн олакшаваху напрегнутост његових нерава, било што јаче осетн своју несрећу, видев сузе, које због њега теку. — Не, поче он иосле краткога ћутања. ми немамо да се надамо нн од кога помоћи, до од нас самих... Видиш нас троје, тн. Клодина и ја. ми смо три бродоломника... — Клодина ах! Клодина! Зајеца госпоћа Одбер. — Треба нам се привити једно уз друго, да боље одолимо бури... Ма шта да се деси. ми ћемо бити заједно, је ли?... Бити заједно, то је снага и окрепл.ење. Никада, за двадесет година бј»ака. он није показао толико л.убави. Она је спавала на дну његовога срца, угушена сувишним радом, покретом. спољашњом хуком, и ето где се појави под утица]ем опасности, страховања, слаба као и све нежности, помешана са захтевима и плашљивошћу, немирне, бојажљиве, готове да се раздраже. Нризнајући тако интимну тајну својега бића. просећи симпатију, која му се чинила као његово последње спасење, овај човек пун енергије и акције беше почео да дрхти као љубавник од двадесет година. Тхутећи он чекаше реч. која би одговорила његовој, покрет срца, који би му можда новратио храбру наду, ионосито самопоуздање. Али госпођа Одбер нлакаше једнако и не одговараше. Било је сувише доцкан; не разумеваше она тај језик, којпм јој никад дотле није било говорено. Муж је узе за руку, коју она пусти онако лењо и пасивно; он преклињаше: — Одговори ми, ја те молим! Рецн ми да се не љутиш 'на ме, да разумеш, како то није моја кривица, да ћеш имати храбрости, да иоднесепт нашу несрећу. Реци ми што, што год хоћеш, што можеит. једну реч. која ће ми датн снаге! Госпођа Одбер зајеца: -— Ах! ја сам веома несрећна!...