Delo

484 Д Е .1 0 лација грка 4. н б. века пре Христа.... достигла бнла свој врхунац н савршенство, до кога је у оаште кадар узнети се ум човечији ’), те не само за онда него п за данас и за увек у пекпм врстама вештпне, некнм питањнма науке н Филозофије готово није човеку дозвољено ни надати се даље иостуиити*\ (стр. 25.) Колпко је овде г. писца одушевљење за Јелнне одвело од правога стања стварн, није потребно нстнцатп. Г. писац без сумње влада велпкпм знањем, он особпто добро познаје старе Грке. То познавање Јелина н љубав према њпма п навела га је на одушевљење за њпх, које се не може одобрптп. Осим тога се одма опажа да ппсац ове расправе нпје псторнк: он меша сувпше логику у псторију, а у псторпјн је тако мало логике као п у човечпјем животу. У псторпји се не може много оперпрати, најмање онако како би то г, Вујпћ хтео (ср. н. п. стр. 50). Тражење логпке у исторпји могло је само н навестн г. пнсца да се одлучп према историјскпм чињеницама н да погрешно схвати многе стварп у нашој прошлости. Он ннје пснптивао да тражп резултате, него је поставпо резултате па тражпо Факта да их поштопото докаже. Због тога је он и могао напнсати да су Грци, ишли на руку Немањп да задобије жупанство, и његовом сину св. Савп, да органпзује самосталну пародну цркву (стр. 32. п 78.) Због тога је и могао тврдпти да се православље: „дпчи... у много већој мерн, не10 осгале псповестп, врлпном толеранцпје“ и да је „либерални дух јелпнски... родио велпку врлпну трнљивости, која је превасходна особпна народа вере провославне; откуда н грчка мати црква у Цариграду и данас с благословом даје самосталност и автономију свакој својој кћери, чпм нокаже за то нужне услове" (стр. 53 п 55.) Та хваљена толеранцпја православља баш код грчког народа п царпградске цркве добро је позната сваком, ко је прочитао н. п. Јиречкову псторпју Бугара н пзврсну Костадинову расправу о Цариградској Иатрпјаршпјп. Г. писац у опште много боље познаје сгаре Грке него Грке у средњем веку. Византпнцп нпсу већ бплн старп Јелини а од тих Грка узпмали смо п примали ми ; а прималп смо најмање од онога блага што га је Впзантија наследила од старнх Јелина; него смо узпмали махом оно што су ти дегенерисани Грци сами створилп илп добпли са — Запада, утпцај Јелпна и утицај Византије, то су две разне стварп, које није требало смешати. Ппсац се само ограничио да констатује утицај впзантпје на наш народ; он је пзвадио реченице, које су му биле потребне пз разних расправа Новаковића и Флорннскога, а за књнжевност унотребио је БоЈГковпћа2) Новога није ту нзнето нншта; но то уосталом није нп бнла намера г. пист,. Ппак је п ту често претерано. ') Другн слова свугде по мојој белешци. -) Заним.виво је посматрати како се код нас лако и без критике преписује. Код Бошковића стоји Методије епископ татарски (место иатарски^ ср. Кгшпђасћег: безсћ. <1ег ћугагП, 1лМ, 2. изд. 628—9.); тај Методије епископ татарски ушао је и у Симићеву