Delo

Ј У Н А К Н А Ш И X Д А Н А - ДРУШТВЕНИ РОМАН ДРУГИ ДЕО — НАСТАЕАК VIII Сад му насташе некакви чудновати дани. Њиме овлада нека равнодушност нрема свему. Ни једна ствар више немаде дражи за њ. Чинило му се да је све око њега срушено, да је све саранио, да му је то све као на једанпут дошло, па чисто не може да се оевеети. да сазна губитак, па ни да жали. То је као оно силан убој од којег сва снага утрне, па не знаш где ти је болно место. Бол беше ужасан. Шта и шта пута само окренуо би се у својој постељи и дубоко узданувпш јекнуо: — Ох! Ништа страшније од празних груди!... И то је оставило трага на њему. Ма да беше снажан, опет се видело како је клонуо, како га једе нека изнутрица, и другови га чешће запиткиваху: — Ама шта је теби ? Он је одговарао разно, само ником не каза нравог узрока. Али што најглавније беше, рад му се одби од срца. Седео би по читаве сахате за столом, а не би могао ни врсте наиисати. Није то да мисли не имађаше — њих беше читав рој — него, нросто, физички беше немоћан да ради! Перо,