Delo

ЈУН4К НАШИХ ДАНА 7' којим се он толико играо, беше му сада тешко. непослушно: не беше више кадро да ставља мисли и да их ни/ке по белој хартији. Муке је имао, просто малтретирао је самог себе. док би дневне ствари у свој дневник забележио! Иа једном месту у дневнику стојаше ово : „....Још само месец дана имам на расположењу да поднесем свој рад „Матици,“ а ја још нисам ни с половином готов! Па докле ће ово овако!?... Јесам ли ја тако малодушан и тако немоћан да баш не могу ово савладати !? Напредт кукавицо! Зар ако сам изгубио нешто, да бацим и све оно што сам стекао? Зар ја још нисам *жив?... Зар да поспем главу пеиелом и да клонем; да напустим све што ме је уздигло; да иљунем на све пгго сам до данас урадио?... Не, не! Ово зло ја морам лечити! А лечити могу једино радом. Ја морам на време предати ову ствар на конкурс!**... И, заиста, с тешком је муком радио, али је ппак предао. свој сиис на време. Снажном вољом отимаше се од чаме као од грознице. Поче се јављати и међу друговима; усиљен осмејак поигравао му је на уснама, али он се трудио да га искренпм потисне, за то је ћеретао као негда. У „Работнику** се почеше онет јављати радови његови као преводи, критике и т. п.. алн се опажало пуно јеткости и сарказма у оним сићаним редовима. У својим лекарским пословима беше дрзак. Просто је сугестирао болеснике својим дрским погледом. Оштри операторски нож чуда је чинио у његовим рукама: на што се дрзак човек није смео усудити, он је радио као од шале. II док га на све стране хвалише као искусна лекара, он се горко смејао у дубини душе своје : — Јадни људи! Хвалите ме: а ја само излнвам жуч свој! II дотле је охоло гледао на људе, алн сад му се чинпло да ту и нема човека, него да је сам иигмеј. II оно мало иоштовања, што имађаше према иојединцима, оде у ветар. Чпча Стеван, онај добри старац, што под седу косу онако идеалисаше о свету и људима, сад му изгледаше смешан. Старац .је под старост сео да шпне, да пером послужи кад снагом не може, а он се смејао томе.