Delo

СИМА МАТАВУЉ 479 •оружје“. Ту ннје намера просто ириказивање живота, као што је готово У свим радовима о приморском свету, те њу вреди упоредити с другом, врло сродном јој, причом: „Снагом без очпју.“ Док у овој на шареном пољу дубровачкога живота износн слику пластичку , чак и симболичку. којој тек завршетком и натписом открива смисао — дајеунашега народа снага слепа и неуређсна, коју нам ексилоатишу паметпији од нас: — у опој се нде даље и казује како наше јунаштво ратничко треба да уступи првенство народној просветн. То је мисао, али је све оно, у шга је уобличена, узето и овде нз живота, као и све друго у Матавуља: н сва лица н свн догађајн п разговорп н појмови оних људп. Али, док су таке, и сличне, приповетке у Сима ностале реткост, некад је напротив, у свим нрвим причама писаним на Цетињу, и ако су баш све узете из живота, унраво ц циљ н тон и сав дух бно идеалистично-патрнотичап. Кад је пи•сац дошао у оно „соколово гнездо“, иошао је природно путем који су биле утрле све наше књижевне и друштвене традиције : да онева славу тога српскога краја и његових становника. Такво је све оно пет прнповедака пз тога жнвота у његовој ирвој збнрци. Ипак је н међу њима веК једна (четврта: „Како се Латииче оженпло'4) у које је језгро Фабулеједан од оне врсте нредмета који су најрадије обрађивали пеки натуралисти. Али је Снмо тај шкакљнви сижет тако опрезно обрадно, иомешав црногорско достојанство с несташном лакоћом Брапковом, да је потпуно избегао све незгоде од „фисиологцчности“ испричанога догађаја, забашурнв их осталим прнчањем. Тек мало доцннје отимље мах његов књижевнички темпераменат. То се, можда ирви пут, иоказало у причи „Учини као Сграхинић“, чији је крај за многе читаоце био изненађење, па и разочарање! Од тада се Снмо са свим ослободио конвенционалности литерарних: он је приказивао само људе и живот којпм живе. У том је Матавуљ успео на првом месту верном службом истини. Он ннје чнтаоцима давао илодове које му је машта измишљала , већ је — као год велики реалнсти Гогољ, Тургењев, Толстој, Текере, Дикенс. Елиот, Доде, Зола н други — свуда, где је год бивао , брао из живота што се њему чнпило уметнички најзначајннје. Тако је — пнше М. Цар — своје бављење под Ловћеном ..згодно употребно да проучи онај типскп црногорски жлваљ којн пам је тако дивно насликао у својим прнчама црногорскнм. Ко се не сећа... онога Милоша Крцунова, којп не може да се утешн, шго га је обишло заслужено ратно одлнчје; оног белопутастог Латинчста што га у рвању надјачала црногорска цура; па тек онога сокола Мнње, што не мога срцу одолетн а да мнмо господареве наредбе не опроба на Бећир-бегу, стричевом му крвннку, своју нову острагушу ?“ По Цареву мишљењу све су то, како су живо приказани, морали бигн живи људн. — „А то се нсто — велн даље — може казатн и за онедалматинске „горњаке“ којп су... тако жнво нацртани , да се ту лична опсервација н студија на лицу места показује очигледна, тако рећн ухваћена 1п Па^гапИ. Тако и у љеговим приноветкама из живота београдског; тако свуда... Ирема томе лица, која пам он пред очи ставља, узета су екоро